AVANTURISTA

Lekići

Stari antikvitetni sat, udarcima u gong, oglašavao je devet sati. Istovremeno je zvono telefona odjekivalo stanom. Sem ta dva zvuka ništa drugo nije narušavalo tišinu prostora.

Temjana se okretala u krevetu i pokušavala da utiša smetnje u glavi koje su joj remetile san.

Skoro nije bila u prilici da joj telefon omete ugodno ušuškan svet. Mogla je da ujeda koliko ju je to besomučno zvrndanje i ritmično odzvanjanje iritiralo. I nije taj neugodni zvuk dolazio od njenog mobilnog telefona nego iz onog predratnog fiksnog uređaja na koga su svi ukućani davno zaboravili. Pitala se zašto tu skalameriju još uvek poseduju i drže priključenog i zašto neko ne podigne slušalicu i spasi je? Nadala se da nekoga ima sem nje i da će se smilovati i javiti.

Svima je dobro poznato da je do pred zoru držala knjigu u rukama i bubala sve što će joj u životu nekada trebati ili nikada neće ostati zabeleženo u sećanju nakon ispita. Ispariće iz vijuga koliko zatvori vrata amfiteatra. Toliko joj je glava bila puna svega i svačega, a pored toga telefon nikako da zamukne. U neko doba čula je majku kako zaključava ulazna vrata i sva zadihana viče na sav glas. Telefon je ništa u poređenju sa njenim "umilnim" tonom.

‒ Ima li nekoga da se javi ili moram sve sama! ‒ i u sledeći mah, poput fine krotke žene, javila se na poziv. Prosto neverovatno da glas pripada istoj osobi. ‒ Halo, stan Lekića. Izvolite!

Izvesno vreme je vladala tišina, a onda se opet preobratila u onu vriskavicu i krenula samo kako ona ume.

‒ Ja, Vas gospodine, ništa ne razum. Možete malo glasnije? Pričate li srpski?... Izgleda ste pogrešili broj.... Ma ja stvarno ništa ne razumem. Engleski ne govorim...

I po nekom starom običaju, Temjana je pretpostavila da će se njeno ime rasplinuti vazduhom poput eha – njeno ili sestrino.

‒ Temjana, dođi! Temjana!... Hajde ustaj, trebaš mi. Booojana!!! ‒ orilo se sve. Probudilo bi i mrtvaka kamoli njih dve.

Nije joj padalo napamet da se izvuče iz kreveta ni bombe da padaju. Belu mačku nije videla pred očima, koliko su joj kapci padali od umora i neispavanosti. Sve i da je htela da ispuni majčino naređenje telo je nije slušalo. Zavukla je glavu pod jastuk i pravila se da spava.

‒ Možete li malo sporije?... Lekić... da, tako je prezime. Jes, no, no... Ipak... Ne vredi, ja vas ništa ne razumem. Doviđenja ‒ i spustila je tom nekom ko ju je očigledno zezao. Nova fora se prolongirala internetom da se govori stranim jezikom prilikom poziva.

‒ I nisi htela da ustaneš ‒ upala je kao terorista u Teminu sobu i da je kojim slučajem imala oružje ispalila bi ceo šaržer na nju. ‒ Spavaš... Aha... Verujem da je tako ‒ gunđala je sebi u bradu kako se Temjana nije pomicala. Najbolje joj je bilo da ostane u istom položaju inače bi mogla da se prepusti spavanju tek preksutra jer kad krene predavanje sa Borkine strane, to traje i traje... ‒ Dobro... Nema problema ako si tako odlučila. Spavaću i ja kad me pitaš ima li šta da se jede.

Kako je ušla sa treskom tako je demonstrativno napustila sobu.

Kasno popodne kada je Temjana konačno smogla snage i ustala ništa nije ukazivalo na Borkinu ljutnju. Splasnuo je bes od jutra zbog telefonskog poziv nepoznate inostrane persone, ako je ikad bilo reči o takvoj. No komentarisalo se uz televizijski prenos utakmice.

‒ I veliš, neki stranac je zvao ‒ Steva je grickao pitu od jabuka, pazeći da mu prah šećer završi u ustima, a ne po nogavicama pantalona.

‒ Koliko puta treba da ponovim. Pomenuo je naše prezime i to sam jasno razumela. Od svega ostalog sam razumela – Amerika. Čovek je brzo govorio, tako da i nešto razumem engleski, nisam uspela da povežem šta je hteo – zanela se u objašnjavanju i sve malo očima mu sugerisala da drži tanjir kako treba.