Jednom u životu

8.deo

Težak, opor vazduh pun vreline palio je kamene zidove konaka. Esma teškim korakom pređe iz kuhinje do ostave i pusti vodu proverajući prskalicu u dnu dvorišta. Prve kapi orosiše latice cveća koje žedno podigoše krunice zablistavši u jarko narandžastoj boji. Zadovoljno udahnu miris nane i divljeg origana koji donese lagani povetarac...bašta je bujala i ako su nesnosne vrućine harale poljima skoro mesec dana.

To je za sve bila oaza hladovine i odmora a posebno za gazdaricu. Stara aganica uživala je na otomanu ispod drveta okružena zelenilom. Vreme je učinilo svoje, pročulo se da se Gospođa Fazlije vratila i žene su pohrlile u konak da je pozdrave. Svaki dan u avliji čuo se razgovor žena i vriska dece. Mnogi su svraćali nudeći pomoć jer nisu zaboravili dobro koje je aginica činila za njihove rođake, poznanike pa i njih same.

Mlada gazdarica u očima komšiluka bila je oličenje lepote i gospodštine, devojke su se utrikivale koja će pre popiti čaj u njenom društvu. Trudile su se da izgledaju kao ona, marame su vezivane na način na koji mlada „aginica" vezuje, haljine su morale biti u istim ili sličnim bojama a čakšire (šalvare) dobro zategnute ispod kaftana. Bile su ubeđene da je takva moda u Istanbulu i Ankari a one nisu želele da budu van sveta.

Sve je došlo na svoje mesto i mir je zavladao u konaku.

-Esmaaaaa...da li je Resul dolazio?-aginica viknu iz trpezarije u prizemlju kuće.

-Nije gospođo...da zovem njegovu ženu i pitam?

-Nemoj, danas baš peče...nisam raspoložena za priču dok ne padne veče. A Hana? Da li se vratila, nisam čula...malo sam dremnula.

-Nije gospođo-Esma priđe minderluku gde se odmarala aginica i pokupi posuđe.

-Uffff...ta devojka će me u grob oterati! Trebalo je baš danas da idu do velikog jezera...ne možeš disati od vreline!

-Biće sve u redu, ne brinite. Na konjima nije vrućina, ona i gospođa Dilan su mlade, izdržljive a ne kao mi. Nama sve smeta,sunce, kiša, vetar...nikad ugoditi kada stare kosti zaškripe.

-Mhmmm...ne volim da se udaljava daleko od konaka, nije bezbedno. Mnogi je poznaju...

-Doći će, skoro će šest. Čula sam da konje vraćaju Bakiru u sedam...-Esma se nakloni i ode vukući papuče po kaldrmisanom dvorištu.

Jahale su lagano pored polja pamuka uživajući u povetarcu koji je dolazio iz pravca jezera. Iskoristile su vreme da bar jednom dok su u Urfi provedu par sati u sedlima. Nisu godinama uzjahale i taj osećaj ništa nije moglo zameniti...sloboda, surova priroda i miris zemlje ostaje večiti pečat njihovog detinjstva. Za nekog su to igračke, stara slikovnica, izlizana bioskopska karta a za njih zalazak sunca i oblak prašine koji dižu snažna kopita konja u galopu.

-Mnogo mi je nedostajao ovaj krakolik...sigurno ćeš reći da sam luda, ali moje srce....-Hana zadovoljno udahnu topao vazduh.

-I meni...obe smo lude! Ti si živela blizu mora, moja kuća gleda na isto to modro plavetnilo ali od ovog nema lepše. Sa jedne strane pitomo a sa druge divlje i tako primamljivo!-zadivljeno pogleda u sestru. Svakim danom bila je sve lepša. Vratila se ona preplanula boja i svežina na njeno lice. Urfa je bila pun pogodak.

-Seko, prelepa si...takvu te pamtim. Kao da je vreme stalo sem ovog mog stomačića i par kilograma viška!-Dilan se nasmeja.

-Ne pričaj gluposti, ne mogu ti parirati! Nikada nisi bila svesna svoje lepote...u neku ruku prilično smo slične.

-Da, kao nebo i zemlja...-polako su se približavale nasipu i Dilan zadrhta. To je bilo ono mesto kada je pala sa konja.

Kao po komandi obe zategnuše uzde zaustavljajući se iznad vile Kazanlija.