Jednom u životu

6.deo

I poslednji sanduk istovaren je u avliji kuće u Urfi. Razignirano obrisa maramicom lice od znoja hvatajući dah. Pet dana pakla zbog pakovanja i završavanja poslova u mahali.

Raspust će provesti u tetinom konaku do početka školske godine, Dijarbakir je opasna zona. Trebao joj je mir. Prisiljena da prihvati ponudu direktora škole natovarila je pritisak podižući tenziju za koju nije znala kako da reši sem da pobegne. Mert se nije pojavljivao i na tome je bila zahvalna Alahu, problem je ostao, nije želela viđanje niti razgovor. Odavno je odlučila da sve prepusti prošlosti.

Teta je saznala da su Kazanli došli iz nekog važnog razloga o kojem ne pričaju pred poslugom...gospođa Mejra Kazanli drži sve konce u rukama kao i pre. Konak je blistao za manje od dve nedelje. Niko nije znao koliko će se zadržati u Dijarbakiru. Mert često odlazi kod amidže, Hasan age i vode duge razgovore iza zatvorenih vrata. Sve je bilo pokriveno velom tajni. Ništa nisu prepustili slučaju i sigurno nešto spremaju.

Hana je gorela u magnovenju, nije znala njihove namere a indirektno je opet upala u mrežu njoj najomraženije porodice. Donela je ispravnu odluku i ako je koštalo umora.

-Esma, pažljivo sa tom kutijom...aman, aman...-Fazlije je opet bila ona stara.

Svoja na svom.

Aginica!

-Teto, ne brini! Sve je sa pažnjom zapakovano...-pokuša smiriti situaciju plašeći se da posluga ne pobegne. Sva služinčad radila je po drugim konacima i imanjima. Amidža im je poslao dvojicu ljudi za muške poslove i na tome mu je bila zahvalna.

-Ne ućutkuj me! Ako sam stara nisam ćorava!-frktala je kao besna mačka. Ništa nije bilo kao pre. Mladi su gledali kako na najlakši način da dođu do novca a ostali su imali godine i malo snage. Sve se pretvorilo u neku tehnologiju o kojoj pričaju na sav glas pravdajući postupke i lenjost.

Noć je zatekla u dvorištu. Podiže pogled zadivljeno gledajući u nebo osuto zvezdama. Svetlucavi plašt prekrio je polja i visoravan iznad kuće prelivši se na komadić jezera ogledajući se u mirnoj vodi. Umorno pređe kamenu stazu i sede u udobnu baštensku fotelju. Konačno je mogla odahnuti, konakom je zavladao mir.

Težak uzdah otkide se iz grudi, po prvi put nije osetila strah od visokih zidina i kuće koja je podsećala na zamak iz bajki ali onaj u kom žive veštice. Tetak i teta su bili strah i trepet ovog kraja, puno seljana zaziralo je od njihovih odluka stvarajući vremenom mit o njima kao vrlo teškim gazdama. Čak je i rodbina izbegavala posete jer za njih sve van osnovnog bilo je rasipanje i nepotreban trošak, veselja skoro da nikad nije bilo, za praznike je ispoštovan minimum i to je ostavljalo ružnu sliku u odnosu na druga aginstva. I ona je tako mislila sve dok nije saznala za dobročinstva posebno tetina. Lepe sume novca odlazile su za izgradnju škole i puteva, siromašnima su davani paketi pomoći uz uslov da se njihova imena nigde i nikada ne kažu.

Jednom prilikom iz čiste radoznalosti pokrenula je tu temu sa staricom i dobila vrlo smislen odgovor. „O svojim dobrim delima nikada ne pričaj jer zahvalnost ljudi izaziva oholost i sujetu...a svi smo skloni i lakomi na lepe reči. Dozvoli svojoj plemenitosti da bude ono što jeste!".

Osmehnu se pri pomisli na te dane i detinjstvo, slika oca zatitra kao svetlost. Dugo vremena nije pomislila na njega. Nekako uz Tetu uvek je imala osećaj njegove prisutnosti i ako je bio njena sušta suprotnost. Večiti zaljubljenik u knjige a kasnije i u nauku vrlo rano je napustio imanje i otišao za Istanbul na školovanje. A onda njegov trans u učenju prekinula je upravo Fazlije tražeći da se vrati u Urfu i oženi. Želela je držati sve pod kontrolom što se kasnije ispostavilo kao dobar potez jer da nije bilo nje ko zna da li bi se setio ženidbe i porodice uopšte.

Po pričama doživeo je prekretnicu, zaljubio se u Ajše i vrlo brzo rodila se ona. Zaposlio se u Urfi kao profesor. Godine sreće nizale su se sve do trenutka kada se onesvestio na predavanju. Dve godine provedene u bolnici donele su mnogo patnje. Živeo je uz pomoć aparata. Srce je radilo jedva dvadeset posto. Šaputalo se naširoko da je to usud porodice Baran i da ih šejtan uzima u najboljim godinama dok ne okaju grehe.