Jednom u životu

13.deo

Otvorio je oči na rezak zvuk kapije. Resul je svako jutro dočekivao radnike i davao raspored koji je dobijao od njega svake večeri. Nakon isplaćenih dnevnica doručkovali bi u konaku i odlazili na plantaže. Pogleda po sobi i zažmuri...zaspao je u njenom krevetu. Sladak umor prođe kao blagi udar struje i izazva osmeh na usnama. Nešto se dogodilo, bilo je sasvim drugačije. Kao da je vodio ljubav sa drugom osobom. Pogleda na drugu stranu kreveta i namršti se, sigurno je pobegla glavom bez obzira kada je onako skočio na nju. Možda je otišla kod tetke i verovatno ostati tamo obilazeći ga u širokom luku. Nesvesno ispruži ruku dodirnuvši čaršav, još uvek je bio topao...i kao grom iz vedra neba trže ga otvaranje vrata od kupatila. Zakovala se u mestu ne očekujući da se probudio. Gledali su se bez reči oboje ne spremni za susret nakon provedene noći. Hana je imala na sebi čakšire i košulju spremna za odlazak kod tete. Obećala je da pomoći oko poslova u bašti.

-Dobro jutro!-promukao glas je osvesti i konačno prihvati činjenicu da je tu u njenom krevetu još sanjiv i neodoljivo privlačan.

-Dobro jutro...izvini, nisam te htela probuditi-jedva promumla.

-Nisi me ti probudila, Resul....stigli su radnici!

-Moram do tete, još juče sam obećala da ću pomoći oko bašte! Uzeću konja...-nervozno je lomila prste jedva čekajući da izleti iz sobe. Bilo je stid, kao da je spavala sa strancem. Lice joj je gorelo i nije bilo za njegove oči.

-U redu, obrati se Resulu. Kada ćeš biti gotova?-podiže obrvu ne skidajući oči sa njenog lica.

-Ne znam, sigurno pre mraka-za trenutak izgubi glas.

-Hana, pre nego što odeš možeš li mi doneti telefon?

-Da, naravno...gde je?

-U mojoj sobi....

Odahnula je, bar će izaći iz sobe. Njegovo prisustvo je činilo nervoznom, užasno se osećala kao da nema odeću na sebi. Stid i kajanje mučili su je celo jutro...nije trebala dozvoliti da je vrati na početak. Ne bi preživela da opet bude njegova igračka. A ni ljubav koja je donela toliko bola.

Uze aparat i pođe do vrata. Podiže ruku da uhvati kvaku ali ona se sama otvoriše...stajao je ispred nje nag do pojasa, sa košuljom u ruci. Srce joj zastade osetivši nalet adrenalina...ispruži mobilni telefon i zakorači u nadi da će se pomeriti. Ništa se nije dogodilo, očigledno je želeo nastaviti sa mučenjem. Jedino što je mogla a to je pokušaj da se odbrani...

-Molim te, mogu li da prođem...već kasnim!

Na njeno pitanje ništa nije odgovorio, zakorači i rukama se osloni na vrata.

Istog trenutka se ukoči gutajući knedlu.

Zar nije mogla baš ništa sakriti, dala je dovoljno materijala da se poigrava sa njom i radi šta hoće. Znao je da nema izbor, dala je reč!

-Mert, molim te...-tiho prošaputa.

-Mert??? Sviđa mi se kada me zoveš imenom...verujem da ćeš apsolutno sve uraditi samo da me se rešiš!-spusti usne do njenog uha milujući je dahom.

-Naravno, kao i ti kada me kažnjavaš!-resko odgovori.

On se trže i iznenađeno pogleda.

-Kažnjavam? Zašto si to rekla?

-Čuo si razgovor, izgazio telefon a onda odvukao u krevet. Shvatila sam poruku. Nema potrebe da me ponižavaš, održaću reč! Ne razbacuj džabe svoj šarm na mene-stisnu usne i pogleda ga ravno u oči. Stomak joj se zgrči kada za trenutak uhvati tračak požude u zapaljivom sivilu njegovih očiju koju nikada nije uspeo sakriti. Iskra planu od jednog dodira. Nesvesno usne se otvoriše čekajući njegove, divlji poljubac izazva slabost u kolenima i ona završi u snažnom zagrljaju.