Jednom u životu

14.deo

U konaku je vrvelo od ljudi. Posluga se rastrčala da usluži svakog ko je sedeo na otamanima i klupama postavljenim ispod ogromne nadstrešnice. Veliki ventilatori su bešumno radili pomerajući zavese iza kojih su sedele žene u ogromnom boravku.

Čekao se dolazak velikog Hasan-age i ostalih članova veća. U vazduhu se osećala napetost.

Stajao je u sobi i posmatrao dešavanja u dvorištu. Sve više je bio siguran da je doneo pogrešnu odluku kada je dao obećanje amidži. Definitivno nije pripadao ovom svetu, nije poznavao nemaštinu, niti imao probleme koje imaju ovi ljudi. Morao je imati plan a mnogo toga je trebalo, svi su očekivali pomoć i nadali se poslu.

Polja pamuka i pistaća nisu dovoljna za život ovih ljudi. Zarade su sezonske i nikako nisu mogle pokriti sve godišnje potrebe. Putevi loši, mehanizacija stara, malo ambulanti, stare škole bez učitelja...loša struja, nikakvo navodnjavanje. Za održavanje sopstvenog poseda trebalo je mnogo novca zarađenog preko ruku nesrećnog naroda.

Nervozno prođe rukom kroz kosu i dodirnu lice sa sveže ošišanom bradom. Bela košulja isticala je preplanuli ten i mastilo crnu kosu...ispod gustih veđa oči boje olova tražile su u gomili poznata lica. Dosta seljana je upoznao u zadnjih par meseci koji su pokazali odanost zadovoljni predlogom plemenskog veća. Bili su željni promena i radovali se mlađem agi koji će znati kako da im obezbediti bolji život.

Iz misli ga trže kucanje na vratima.

-Da?

-Agha, Resul kaže da će gosti stići za petnaest minuta. Da otvorim gornju sobu? - Rejhan je jedva uspevala da kontroliše uzbuđenje.

-Da, naravno. Gde je majka?

-Dole u salonu. Razgovara sa ženama.

-A aginica?-glas mu dobi meški ton.

-Ne znam...rekla bih da nije izlazila iz sobe

-Hvala...idi...

Laganim korakom priđe njenim vratima i kratko kucnu.

-Slobodno...

Ušao je polako očekujući da još nije spremna. Zastade kao ukopan zadivljen prizorom. Puštene kose sa maramom vešto upletenom oko glave i haljinom u boji žitnih polja izgledala je nestvarno. Beli rukavi od čipke padali su do poda sakrivajući ruke.

-Nisam očekivao da si spremna.

-Iskreno, malo je trebalo da budeš u pravu...nisam znala šta i kako, sve ovo me zbunjuje. I strah me hvata od svega...osećam kao da zauvek nestaju svi lepi i bezbrižni dani-zaćuta uplašena sopstvenim osećanjima. Nervozno ugrize usnu svesna da je on poslednji koji treba da zna šta preživljava.

Stajala je nemoćna da se pomeri kada je prišao na pedalj i okružio svojim mirisom.

-Opčinila si me...svaki put kada te vidim kao da je prvi...-njegov šapat razbi tišinu u paramparčad. Zvono za uzbunu pulsiralo je u svakom delu njene duše...nikada nije izgovorio ovako nešto sve do sad.

„ U redu, pod stresom je!

Ne fantaziraj!Treba mu podrška a ona je jedina u blizini...sutra će biti onaj stari."

-Hana...poljubi me!

Preblede u sekundi. Podiže pogled tražeći potvrdu onog što je izgovorio i ulete u tamno sivilo...kao u snu otvori usne približivši se na milimitar od njegovih. Potreba za njom rasla je svakog dana i trebalo je mnogo kontrole da se drži podalje. Strah od njenog odlaska stezao ga je poput lanca. Znao je da nije ravnodušna, telo je izdalo...nije mogla ododleti i to ga je privlačilo. Kao vihor zagrli je svom silinom ljubeći je u želji da se nikada ne odvoji od njega.