„A srce ko srce, ne bira zbog koga će jače da zakuca. Bez najave pogodi ga misteriozna strela i ljubav u njemu rasplamsa. Kad najmanje je traži, kad uopšte joj se ne nada."
Novembar 2010. godine
Beograd, Srbija
-Šta mi je trebalo da se kladim?
Pitam se dok stojim ispred ormana u svojoj studenskoj sobi, zureći u Eninu šarenu odeću kao u vrišteći kolorit, koju moram da nosim čitav jedan mesec jer sam izgubila opkladu od nje. Sigurna sam da joj je zabavno svaki put kad joj pošaljem sliku sebe kao dokaz da ispunjavam zadato. Nije me mogla gore kazniti, jer savršeno dobro zna da volim jednostavne kombinacije, dok su njene drečave nijanse prava noćna mora za moj istančani modni ukus.
-Platićeš mi za ovo Elena!
Brzim prstima ispisujem joj poruku ispod fotografije sebe u roze majici i kačketu, koje sam kombinovala sa pantalonama, patikama i jaknom jarke plave boje. Zahvalna sam Bogu što nosimo isti broj inače bi izgledala poput klovna da mi je njena odeća velika, ovako ličim 'samo' na veselog papagaja. Naša komunikacija se svodi na poruke, jer studiramo u različitim gradovima, dok se viđamo vikendima kad svaka od nas dolazi kući. Nerazdvojne smo još od ranog detinjstva i svaki dan proveden bez nje mi je monoton. Iako smo potpuno različite, često se ne slažemo oko mnogih stvari, ipak ne bi mogla zamisliti svoj život bez nje.
-Volim i ja tebe!
Čitam njen odgovor prepun neizostavnih emociona sa suzama od smeha, pre nego vratim telefon u džep i uđem u kafić preko puta fakulteta. Prevrćem očima na pomisao da se nalazi sa svojom cimerkom i koleginicama sa predavanja, čije isprazne priče iritiraju moje živci, ali ipak sam svesna da bi izgledala poput prave čudne lujke da vreme provodim samo sa knjigom u rukama, stoga evo me tu - u žiži zbivanja. Gurajući se kroz nesnosnu gužvu u lokalu, koja mi otežava da pronađem očima Ninu i ostale devojke, dok se pitam ujedno zašto svi imaju potrebu da ustaju sa svojih mesta i šetaju po objektu, uspevam napraviti neki korak samo da bi se sudarila sa nečim čvrstim i bolno jauknula.
-A joj. Pazi čoveče!
Ljutito odbrusim kad shvatim da je to osoba i pre nego je pogledam izravno, na stojeći da se oslobodim njenih ruku kojima me drži, prekorevam sebe što sam ušla u kafić.
-Oprosti. Jesi li dobro?
Hrapav dubok glas vibrira mi u ušima, a srce zastaje pri pogledu na najlepše smaragdne oči koje sam videla do sada. U tom trenutku sve se smrzava, moj dah, pokret i čitav prostor oko nas. Miris njegove kolonske vode obavija me poput magle, a visok stas tera da bolno zabacim glavu unatrag kako bi ga mogla gledati. Usne mu se krive u vragolasti osmeh izazivajući mi misli o tome kakav bi bio osećaj ljubiti ih?
-Hej stigla si. Hajde ovamo smo.
Ninin glas me trgne iz transa, dok me povlači za ruku dalje od savršenstva koje mi je preprečilo put. Hipnotisano gledam prema njemu, hvatajući mu pogled iznad nasmejanih usana, dok pokušavam ispratiti Ninin korak kroz mnoštvo šetajućih studenata. Zbunjena sam i očarana istovremeno njegovom lepotom koja deluje kao da je sa drugog sveta, uz osmeh koji mi telo prožima.
-Zaboravi na njega, bolje ti je.
Nina mi šapne dok se smeštamo u maleni separe. Gledam je upitnim pogledom ispod namrštenih obrva, jer ko joj je rekao da ja njega nameravam pamtiti? Pa šta ako izgleda kao grčki Bog, miriše omamljivo i smeje se zavodljivo kroz prodoran pogled? Nije jedini na svetu, uostalom ja sam ovde da steknem znanje, a ne nova prijateljstva i neke ljubavne priče sa tamo nekim neodoljivim i krajnje poželjnim tipovima! Ne, takve stvari meni nisu ni najmanje na umu, ubeđujem sebe dok glumim nezainteresovanost prema Nininom izlaganju biografije Davida Dakića, čije je tatica bogati biznismen poznate kompanije. Nisam upamtila ni jednu informaciju kojom me je obasipala, ne, nisam zapamtila da je student arhitekture na završnoj godini, da je ženskaroš, mezimac, da se bavi plivanjem... Ništa od toga mi nije ostalo urezano u pamćenje, niti me je ostatak dana ometalo da se usredsredim na predavanje.
