VIKTORIJA
Pobegla sam u Milano već drugog radnog dana, nije me bilo briga kako će to izgledati, morala sam se odmah skloniti. Nadzornika sam obavestila da ću otići na dan ili dva, jer su mi iskrsle neke ne predviđene stvari koje moram rešiti, te ga zamolila da prenese obaveštenje Davidu, nisam imala snage to učiniti sama. Dodala sam i to da me pozovu ako nešto zatreba, ali sam se iskreno nadala da to neće biti slučaj.
-Ujače, ispričaj mi još jednom priču o njoj.
Zamolim Tvena tihog glasa, glave naslonjene na njegovo rame, osećajući kako me jače stegne rukom kojom me obavija, na onaj očinski način, zatim mu uzdah brige pobegne iz grudi.
-Hajde, reci mi šta se zbiva sa tobom, jer ono što slutim, ni malo mi se ne dopada.
Kaže mi, uspravljajući se i odmičući od mene dovoljno da mi može gledati u oči. Pognem glavu, teško mi je boriti se sa svim osećanjima, čak i da želim ne bih mogla Tvena lagati niti prevariti. Osećam da me uglovi očiju peku, znam da će se iz njih svakog trena sliti gorka suza, koju sam predugo zadržavala na mestu. Nije me briga za suze, jer onakvu kakvu me je Tven video nije niko drugi. Zapravo jeste, mrtvoreznik u hladnoj i mračnoj mrtvačnici dok je pažljivo moje telo čistio od krvi, stakla i smeća. Beživotnog tela jedne mlade devojke kojoj su srušili snove, unakaženog tela iz kog će se roditi neka nova devojka, koja će osvetiti njenu preranu i nezasluženu smrt.
-Napravila sam grešku, veliku. Ne znam kako se izboriti sa tim, a da ostanem dosledna zacrtanim ciljevima.
Odgovorim mu drhtavo, uvlačeći usne među zube, jer te suze izdajice slile su se bez pardona, i sad sve što želim je vrištati na sav glas.
-Sad ti treba da čuješ iz čega si se uzdigla da bi mogla vratiti taj osećaj moći koji ti je poljuljan? Pitanje je, zbog koga?
Nisam sumnjala da jasno zna šta, zbog čega, kao i zbog koga mi je potrebna priča koju je uvek pripovedao kad sam posrtala na svom putu. Pomagala mi je da ponovo pronađem svoju svrhu, bila je toliko bolna i mučna, ali iznad svega poučna. Vraćala mi je osećaj da sve mogu, da sam već prošla najgore i da od toga ništa ne može biti gore.
-Uvek govoriš kako sam ti ja spasao život, a zapravo si ti spasila moj. Svakog dana spašavaš živote Vik. Izgubila si svoj nepravedno na najsuroviji način, ti si fenomen svih mogućih čuda, probudila si se kada je po zakonima medicine bilo nemoguće da se to dogodi. Siguran sam da nikada neću upoznati snažniju niti plemenitiju osobu od tebe. Ti si čvršća od najjače stene, ali si i dalje od krvi i mesa, imaš srce koje bezuslovno daješ za druge, u redu je da te zaboli. U redu je da se slomiš, da pustiš suze i da tuguješ, jer pre svega si čovek. Tvoja dobrota je tvoja moć, nikad to ne zaboravi.
Njegove reči dirale su najdublji deo moje duše dok je mirnim ali uverljivim glasom govorio sve te stvari o meni. On je pronašao moje telo bačeno, on je pozvao policiju koja ga je potom besomučno dugo ispitivala ne bi li priznao da je ubica nesrećne devojke. Prošao je kroz pravi pakao samo jer je postupio ispravno i pozvao one koji su bili zaduženi da brane nedužne. Nikada neću moći dovoljno mu zahvaliti, niti mu se odužiti za sve što je do dana današnjeg uradio za mene.
-To nije bila ona priča koju mi uvek pripovedaš.
Kažem mu, duboko ganuta ovom verzijom koju mi je danas dao, te mu se nasmejem dok briše suze sa mog tužnog lica.
-To je on, zar ne.
Upita me nakon što uvidi da sam se počela smirivati.
Klimnem mu potvrdno glavom, a onda me primi u svoj zagrljaj i poljubi teme. To je bilo sve što mi je trebalo, jer zaista sam ga osećala i volela poput sopstvenog oca. Naš odnos je bio takav, da ga ništa i niko nije mogao narušiti jer bio je u pravu, jedno smo drugom sačuvali živu glavu. On meni time što je istog trena pozvao policiju, a ja njemu onda kad sam zahtevala da mu se obezbede bolji uslovi života.
