Just babysitter?¿?I don't think so. (Louis Tomlinson vampire story)

30. DEO

Louis POV.

"Od kada ti poznajes Davida? Zasto te zove ujka? Kada si vec bio ovde zasto mi se nisi javio??"
Poceo sam da Niallu postavljam pitanja kao da je upolicijskoj stanici. Jos uvek ne verujem da je celo vreme bio ovde. Cele tri jebene godine bez i jedne reci. Zar je toliko bezosecajan? I sam zna da mi je bil strasno tesko sto ih vise necu videti. Zajedno smo bili od malena. Ali najcudnije je to sto ga David uopste nije spomenuo ili sto ga niko od nas nije video. Mozda mu je Niall zabranio da ga pominje? Da, verovatno je to. Video sam kako spusta glavu i skuplja pesnice. Da li sam nesto pogresno rekao?
"Ti mislis da je meni lako??!! Ti mislis da nemam razlog za to sto ti se nisam javio i sto nisam hteo da iko zna da sam tu!!?? E pa imam.. A sada da ti odgovorim na pitanja! Davida poznajem od njegovog treceg meseca zivota! Zove me ujka zato sto sam mu ja rekao da treba tako da me zove! A nisam ti se javio zbog toga sto nisam mogao!! Razumes sada!!"
Skoro je poceo da place. Koliko ga vec vremena znam, nikad ga nisam video besnog. Ovo je prvi put da ga vidim takvog. Ali cemu to??
"Niall? Covece smiri se... Sta je bilo??"
Seo sam pored njega na krevet i potapstao ga po ledjima. Rekao je da ima razlog zbog kog nisam smeo da znam da je ovde. Sada jos treba da saznam zasto...
"Svasta. Ok, recicu ti. Dosao sam ovde zbog Ane..."
A? Trenutno mi mali milion podpitanja prolazi kroz glavu ali pusticu ga da zavrsi sa pricom kad je vec odlucio da mi sve kaze...
"...a razlog je to sto sam jos od pre tri godine... umm...paaaaaaaaaa..."
"Reci vec jednom!!"
Duboko je udahnuo i taman je hteo da mi kaze razlog kada je moja mama usla u sobu. Ma savrseno!!
"Niall!!"
Zagrlila ga je onako kako ga grli od kada smo bili klinci. Nzm zasto ali moja mama obozava Nialla. Kaze da ima najsladji naglasak, i da izgleda najsladje. Ponekad pomislim da ga voli vise od mene iako znam da to nije istina. Sad ce da ga odvede dole i neemo moci da pricamo. Za sada znam da je dosao zbog Ane. Da li je hteo sa njom da razgovara? Sve je moguce, ali nekako osecam da nije to razlog. Krenuo sam ka dnevnoj sobi za Niallom i mamom. Tamo su svi sedeli i cutali, ali cim smo dosli Ana, Harry i David su dotrcali i zagrlili Nialla. Posle toga su nastavili da nesto pricaju i da ga upoznaju s ostalim ukucanima dok sam ja sedeo sam pored prozora i poceo da razmisljam o mom zivotu. Prosao sam toliko uspona i padova da ih se vise i ne secam. A i ne razmisljam o njima. Vise me za nista nije briga. Zivecu zivot, neka sudbina odradi sta ima sa njim. Ja to ne mogu da zaustavim ili promenim. Moram realno da razmisljam jer zivot nije bajka, zivot je roman. Roman sa puno mracnih, a tako i svetlih trenutaka.
Moju filozofiju je prekinulo kucanje na vratima. Video sam Anu da ustaje sa kauca i ide ka njima. Posle mozzda minut se vratila sa pismomu ruci. Otvorila ga je i iz njega izvadila mali papiric. Procitala je sta god je to bilo ispisano na njemu i video sam da ju je taj tekst zbunio. Ponovo je ustala, ali je ovog puta kremula ka meni. Sela je na stolicu pored mene i dala mi papiric. U kuci je trenutno bila mrtva tisina kao u horor filmu. Pogledao sam u svakog pojedinacno i na kraju sam pogledaona papiric na kome je pisalo
'Nije sve onako kako se cini. Mozda jos uvek ima nade za vas. Posle cete mi se zahvaliti.'
Citao sam anonimnu poruku iznova i iznova kao da je to nesto vredno gledanja. Iako sam je vec 100 puta procitao nije mi bilo jasno. Posebno sam osmotrio svaku recenicu, svaku rec, svako slovo, ali bezvredno. Ispred mene je stajala poruka koja je donosila nadu svojim sastavom. Koliko sam ja shvatio. Mozda jos uvek ima nade za nas. Iako mi je tesko da to priznam, moze da se desi. Ne znam na sta se tacno ,nada, odnosi ali nekako sam odjednom toliko posvecen toj reci. Ta rec mi je ovih dana trebala. Iskren osmeh mi se pojavio na licu. Opet sam pogledao u Anu. Sada se i ona smejala. Najlepsi osmeh na planeti. Osmeh u koj se uvek iznova zaljubljujem. I ostali su se smejali. Sreca je uletela u kucu brzinom svetlosti i atmosfera se podigla i to samo uz pomoc malog papirica. I jede carobne reci.
Uhvatio sam anu za ruku i povukao je ka ulaznim vratima. Izasli smo iz kuce bez i jedne reci. Podigao sam je u stilu mlade i vampirskom brzinom otisao do jezera. Tamo je i dalje bilo mracno ali smo se zato popeli na drvo sa koga smo mogli da gledamo mali, srebrni mesec. Kad smo vec na zalazak sunca propustili. Zvezde su se jos uvek pojavljivale. Nekoliko malih oblaka jee putovalo nebom. Prelep prizor.
"Da li si nekada zeleo da odes na mesec? Sto dalje od svih problema..."
Lagano sam okrenuo glavu ka njoj. Vec me je gledala. Samo sam klimnuo glavom umesto odgovora. Vratila je pogledka nebu. Ali ja nisam. Hocu jos malo da gledam u nju. U zadnje vreme smo se bas udalili. Vise ne provodimo vreme sami. Previse nas je u kuci za to, a iz rizika ne smemo ni na nedelju dana vise nigde da idemo. Nedostaje mi. Iako smo svaki dan zajedno, stvarno mi nedostaje'
"Znas sta?"
Pitao sam je tiho da ne bih pokvario trenutak
"Sta?"
"Nedostajalisu mi ovakvi trenutci."
"I meni. I to bas mnogo."
"Znas sta jos?"
"Sta?"
"Prelepa si veceras. Lepsa nego ikada."
Malo je pocrvenela i spustila glavu. Najsladja moja. Uhvatio sam je a ruke i pogledi su nam se opet sreli.
"Hvala. I ti si isto. Da li sam ti ikada rekla da obozavam tvoje oci."
Znam. Nekako je uvek bila opsednuta mojim ocima. Jednom je celih pola sata gledala u njih. Bez prestanka. I to mi prija.
"Kaze mi devojka sa savrsenim ocima. Znas sta jos?"
Pocela je da se smeje. Obozavam njen smeh. Prosto je sve lepse dok se ona smeje.
"Sta? Bas me interesuje." Ustao sam i skocio sa drveta. Otrcao sam na vrh obliznjeg brda i popeo se na najvisu jelku koju su David i Jennifer nazvali Mr. Jelkic. Hahahaha decija masta. Cim sam se popeo poceo sam da vicem na sav glas da bi me svi u okolini culi.
"Ana! Volim te! Volim te vise nego sto te je iko ikada voleo ili ce te voleti! Ti si nesto najbolje sto mi se desilo u zivotu! Zbog tebe sam bolji covek Ana! Ti si moja svetinja koju niko sem mene ne sme da dira! Uprkos svemu sto se desilo i tome sto vise nismo bliski kao pre znaj da te svaki dan sve vise volim!"
Svi su polako poceli da se okupljaju oko jezera. Bilo je i nekih ljudi koje ne znam.
"I nemoj da sumnjas da cu ti ovo govoriti nekoliko puta na dan! Volim te, volim te, volim te, volim te, volim te! Ako treba to nekako da ti dokazem samo reci! Ucinicu sve!!"
Suze su pocele da mi naviru na oci kada sam cuo da svi aplaudiraju. Polako sam se spustio sa drveta i cim su mi noge dotakle zemlju, meni najdraza osoba me je zagrlila. Uzvratio sam zagrljaj iste sekunde. Dok smo tako stajali zagrljeni igrao sam se sa vrhovima njene prelepe smedje kose koja joj je dosezala do struka. Odmakla se na centimetar od mene.
"Volim i ja tebe." 
I tada je usledio onaj dugoocekivani poljubac...