Sjeo sam na klupu, gledajući da li je neko u blizini, jer sad mi treba tišina i puna koncentracija.
Nije bila velika buka, samo par osnovaca, rekao bih da su 6-7 razred, koji su sjedili ispod krošnje velikog hrasta i smijali se.
Zamarivši njih, uzeo sam knjigu te krenuo pronalaziti "detalje" zapisane u njoj.
"Great Jones Street, Manhattan."
Znam gdje je ta ulica, nije toliko daleko. Otac me je jednom vodio tamo, sjećam se dobro. Nije bila nešto lijepa, bolje rečeno, pomalo strašna.
Prevrnuo sam stranicu te opet digao knjigu u svjetlost.
"Malena garaža u prizemlju."
Iduća stranica.
"Mr. Phill."
To je, pretpostavljam, ta adresa na kojoj se trenutno nalazi. Okrenuvši iduću stranicu, sasvim slučajno sam zabacio pogled oko sebe i primjetio jednu ženu, koja se krila iza drveta, kako me posmatra, te se odmah povukla kada je shvatila da sam ju otkrio.
Izgledala je previše sumnjivo, imala je nekakav crni kaput do koljena, hlače su joj bile boje trule višnje, nekakve jesenje cipele i uz to sve jednu ogromnu crnu torbu.
Nekakva jeza se probudila u meni. Imao sam isti osjećaj kao i jutros kad sam pronašao ovu knjigu, tačnije ovaj poziv upomoć.
Možda me je ona jutros posmatrala, te si nisam to umislio.
Gledao sam u to drvo, očekivajući ne bi li se ponovno pojavila no, ništa.
I ona djeca od maloprije nisu više ispod hrasta. Koliko je uopće sati?
Pogledao sam na mobitel i imao sam šta vidjeti, odmor završava za minut.
Bilo je tačno 10:14.
Poletio sam do škole i na vrijeme došao u učionicu, prije zvona. Nisam ni znao da mogu ovako brzo trčati.
Kelsey i Joey su sjedili ispred mene i gledali me u oči. Obećao sam im ispričati sve, pa sad ću tako i učiniti.
Zvono se začulo, te kako je zvuk prestao, tako su se automatski otvorila vrata i profesorica Jones je ušla u razred. Nakon što je provjerila prisustvo učenika, krenula je s lekcijom. To mi je bilo super, jer ona čitav čas piše na tabli, ne okrećući se prema nama, uopšte, te mi neće smetati dok budem pričao njima šta se desilo.
...
"Daj mi da vidim. Moram se 100% uvjeriti." rekao je Joey.
"Naravno, samo pazi da ne istrgaš nešto." govorio sam, dajući mu knjigu.
Prelistao je knjigu, a Kelsey je posmatrala isto kao i ja. Pročitali su sve što sam im rekao i vidio sam strah u njihovim očima. Iskreno, ni ja nisam nešto bolji. Sama pomisao na nešto takvo, izazivala mi je jezu.
Ali i dalje se pitam, ko je bila ona žena, što me je posmatrala? Je li ona ima nekakve veze s ovim?
"Bez sumnje, moramo joj pomoći."
"Naravno Kelsey, ali kako? Ne znamo smijemo li policiju uključiti u ovo." rekao je Joey.
"Daj ne budite kukavice." rekao sam. "Danas poslije škole idemo u Great Jones Street da malo razgledamo situaciju, naravno nećemo ništa poduzimati odmah."
Kimnuli su glavom, mada i dalje nisu bili sigurni, kao ni ja, da li je ovo dobra ideja.
"I ljudi, zaboravio sam vam nešto reći. Dok sam čitao dnevnik, imao sam osjećaj da sam bio posmatran."
Kelsey i Joey su se okrenuli prema meni, raširenih očiju.
"Ti se zezaš, zar ne?"
"Ne, Joey. Ozbiljno kažem. Bila je to jedna žena, sumnjivog izgleda i imam nekakav osjećaj da je shvatila šta radim."
"Nemoguće." rekla je Kelsey i ustala da otvori prozor. "Ne vjerujem da bi neko ko je upleten u ovu situaciju, dopustio da se ovakvo nešto nađe na slobodi."
Otvorila je prozor i malo udahnula zraka, razgledala okolo te se vratila na stolicu.
"Vidjela sam je."
*********
Kelsey's P.O.V.
Slušam ovu priču, uvjerila sam se s onim što piše u dnevniku, ali i dalje mislim da je ovo malo sumnjivo. Izgleda mi kao jedna bezukusna šala koju si je neka bogata klinka izmislila ne bi li našla nekog momka koji bi je "došao spasiti".
Jednostavno mi treba malo zraka, previše sam pod stresom i ne znam da li trebam vjerovati Jake-u ili ne.
On mi jeste najbolji prijatelj, ali izgleda mi kao da si je ovo sve umislio, jer sam je rekao, imao je noćnu moru pa sad sigurno zamišlja stvari koje zapravo nisu tu.
Ustala sam sa svoje stolice, te otvorila prozor, profesorka nam uvijek to dozvoli jer i ona sama ne voli kada je u prostoriji previše zagušljivo.
Predivan pogled. Nebo je previše bajkovito da bi bilo stvarno. Svi oni oblaci izgledaju kao da se igraju te mi je to malo probudilo raspoloženje. Ali ne za dugo.
Sagnuvši glavu prema ulici, primjetila sam Tu ženu. Da. Jake-ov opis ide uz nju, bez sumnje. Imala je crni kaput, hlače u nekakvoj dosadnoj crvenoj nijansi i u ruci je držala dvogled, kojim je gledala u mom pravcu.
U tom trenutku, strah u meni je bio prevelik, Bog zna ko je ta žena, ali sada sam 100% sigurna, upletena je u sve ovo.
Polako sam vratila glavu nazad u učionicu, sačekala par sekundi te ponovno izvirila praveći se da ju nisam prvi put vidjela.
Nestala je.
-------------------------------------------------------
VOTE AND COMMENT PLEASE.
Evo ga ljudi, nadam se da niste puno čekali. U budućnosti ću nastojati da nastavci budu barem svake druge sedmice, ali imajte u obziru da za par dana počinje škola, a s njom i obaveze, tako da... Dat ću svoje najbolje kako bih ustrajao u ovom. Mnogo bi mi značilo da mi ostavite par komentara, ako imate neke pohvale/kritike, otvoren za svaku vrstu, jer želim da znam kako da priču učinim još boljom.
Hvala vam što čitate ❤❤.
YOU ARE READING
It Takes Two
Mystery / ThrillerZbog čega su ljudi okrutni? Nije li ovaj svijet već sam odvratan? Ne? U ovoj priči Jake Pharrell se suočava s raznim preprekama, počevši od misterija jednog jutra. Vremenom će se stvari iskomplikovati i neće više znati razlikovati dobro od lošeg.
