It Takes Two

Part I: Deja Vu

Nakon samo 2 sata sna, veoma cudnog sna, budi me alarm.

"Aaaa. Zar vec. Imam osjecaj kao da sam sad i legao."

-mrmljao sam nervozno trazeci mobitel da ga iskljucim.

Vidjevsi da je na drugom kraju sobe, nekako sam se digao iz kreveta i ugasio ga.

"Jos mi je samo ovo trebalo. Svoj omiljeni dan u sedmici docekujem ovako, pospan i nenaspavan."

Ali sam sam kriv jer nisam redovno ucio pa mi je svo gradivo palo na noc prije testa. Ipak tu mogu pronaci i krivicu nastavnika.

Ona nas mrzi.

Jednostavno mrzi.

Zna da ne mozemo, bar vecina, pratiti njen predmet kao i ostali te nam skoro svake sedmice daje nekakvu provjeru. Navikao sam na to. Ali ovaj put je stvarno pretjerala dajuci nam test od pocetka godine.

Sve one oblasti koje sam nekad znao sad su nepoznanice u glavi.

Ah ta prokleta i komplikovana hemija. Svi oni atomi i molekule su mi se pomjesale u glavi da ako bi me neko pitao koji je danas datum, sigurno bih odgovorio nekakvom jednacinom ugljikovodika koja bi vjerovatno bila jos i ne tacna.

Zbunjen sam skroz. Samo se molim da na testu bude ono sto sam naucio, a naucio sam relativno ono najvaznije, kojeg je malo.

Volio bih da mi se bar jedan petak ove godine posreci jer svaki put je ili nekakav test, ili nekakav problem u kuci, ili u drustvu. Jednostavno petak, zadnji radni dan kojeg svi ocekuju je kod mene izgubio svoj sjaj, te ono sto stvarno ocekujem jeste subota.

I tako hodajuci do kupatila i dalje razmisljam o modifikacijama magnezija, koje sam navodno sve naucio.

"Kome jos treba ova glupa hemija. Predmet niti ima smisla niti ce mi trebati nekad u zivotu. Necu biti hemicar niti farmaceut tako da mi je ovo cisto gubljenje vremena." -govorio sam uzimajuci rucnik iz ormarica.

"Vidi me. Razgovaram sam sa sobom."

-nervozno sam se smijao kao oni ludjaci u filmovima.

Stvarno se na meni vidi da sam neispavan i lose volje, ali to ne zelim pokazati. Nikad me moji prijatelji nisu vidjeli u losem izdanju, a nece ni danas.

Sad cu se ja razbuditi.

Odvrnuo sam cesmu i namjestio si hladnu vodu. Uzimam svoj omiljeni, ali i jedini sapun, od aloe vere i kvasim ruke zajedno sa sapunom. Kvasim lice i rukama razmazujem sapun. Posebno sam oprezan oko regiona ociju jer je sapun veoma jak.

No, koliko god da sam pokusavao se razbuditi sve vise sam se zelio vratiti u krevet. I onda se desilo.

Sapun mi je direktno usao u oci i poceo je cirkus. Odmah sam odskocio i sapirao ruke sto brze, toliko brzo da nisam primjetio da sam od svog skoka udario nogu od crijevo umivaonika.

Izaprao sam sapun, ali oci su mi bile krvave, jos gore nego kada sam ustao. Molio sam Boga u sebi da prodje crvenilo, jer ako odem ovakav u skolu, gotov sam.

Bio sam toliko fokusiran na oci da nisam primjetio da ne mogu stati na nogu.

Odmakevsi se od ogledala vidjeo sam na donjem dijelu pidzame nekakve crvene mrlje.

Bila je to krv.

Kada sam zavrnuo nogavicu imao sam sta vidjeti. Koljeno mi je bilo skroz krvavo. Nabrzinu sam otisao do kade i oprao ranu, vidjevsi da je manja nego sto je izgledala.

Ipak bol je ostala ista. Koza je napukla i nisam mogao nogu ispruziti skroz. Nervoza me je hvatala, dok je vrijeme nestajalo.

"Bas krasno. Ako je ovakav pocetak dana, ne mogu docekati ostatak."

Noga me je bolila, te mi je jedino rjesenje bilo da ostanem kuci. Ali ne. Nisam dzaba citavu noc sna zrtvovao za nesto sto na kraju treba da zrtvujem zbog malene povrede.

Idem u skolu i radim taj glupi test iz hemije koji me je i kostao svega ovog.

Nabrzinu sam uzeo flaster te ga zalijepio preko ogrebotine. Vidio sam da je ostalo jos samo 15 minuta, te sam se brzinom svjetlosti presvukao, uzeo ruksak i krenuo u skolu.

Kako sam zatvarao vrata kuce, tako me je nekakva mucnina u zeludcu hvatala. Naravno, kako i nece kad nisam doruckovao.

Izlazim tako iz kuce i zakljucavam je, ostavljajuci kljuc u vazni pored vrata.

Sada mi je najveci problem prestajalo silazenje niz stepenice i put do skole. Iako moja kuca nije bila toliko udaljena od skole, put do nje bio je pomalo strm.

Silazeci tako niz stepenice kuce, drzeci se za zid spotaknuo sam se i pao, srecom na travu.

Sav sam se isprljao, a koljeno koje me je bilo malo popustilo, vratilo se na bolove od prije pola sata. Ustao sam, obrisao zemlju sa sebe, bar ono sto sam vidio iz svog ugla i nastavio polako dalje.

Proslo je vec 5 minuta a nisam ni trecinu puta presao, sto je za mene veoma slabo racunajuci da za 5 minuta inace stignem u skolu.

Na polovini puta nisam mogao dalje te sam zakljucio da na vrijeme nikako ovim tempom necu stici.

Vidjevsi obliznji park, odlucio sam otici i odmoriti se malo na klupi jer svakako nema potrebe da idem na prvi cas, kad vec kasnim.

Dosao sam do klupe, spustio stvari i sjeo. Kako sam sjeo tako je iznenadni pljusak poceo padati.

I tako sjedim ja u sredini parka na klupi, kisa lije po meni, a ja toliko zivcan i nervozan ne znam sta cu. Uzeo sam jaknu iz torbe i stavio ju na glavu, jer hodati ne mogu.

Sjedivsi tako u glavi mi se vrtilo dosta toga, ali jedno najvise. San od prethodne noci. Ne znam da li je sve ovo bila samo koincidencija ili splet okolnosti, ali sjecam se da su mi se u snu mnoge ove stvari desavale, samo mi nije do sad bilo jasno, te sam smatrao da mi se pricinjava.

Ali sada kada malo bolje razmislim, pocelo me je strasiti i zabrinjavati.

Imao sam klasicni deja vu, samo sto se ovaj zasnovao na snu neprospavane noci.