Zauvek (nestao)

Treći deo

...A zatim sam nastavila sa hodanjem.Naš razgovor bio je, manje-više jednoličan, praćen temama iz svakodnevnog života.
Pričala sam mu o svojoj porodici, i nekim sitnim problemima koje imam.
Stali smo.Pogledao me je velikim braon očima i rekao da bi veoma voleo da priča sa mnom, ali o temama koje nisu vezane za porodicu.Njegovo lice postajalo je sve ozbiljnije a crte lica sve vidljivije.

-"Naravno,kako hoćeš."-odgovorila sam sa malim,jedva vidljivim smeškom na licu.

-"Kada bude došlo vreme,ispričaću ti deo po deo.Dobra si devojka, vidim da mogu da ti verujem i kažem sve."

Posle nepunih dva minuta pozvonio mu je telefon.Osoba "sa druge strane" bila je veoma uznemirena i molila ga je da dođe kući.

"Izvini me.Ispratiću te do stanice, odatle nadam se možeš sama, iskrslo mi je nešto bitno."

Ubrzo smo došli do mračne, zabačene stanice.

-"Javiću se, obećavam."-Rekao je i nežno me poljubio u moj pomalo pokisao obraz.

Zatim je nestao.Videla sam samo njegovu figuru koja polako nestaje dok trči niz ulicu.Nisam znala kako da reagujem.Šta da radim i mislim.Tih par minuta čekanja na stanici bili su najduži u mom životu.
Prošla su tri duga dana, a od njega ni traga ni glasa..
Već sam se, dragi moji pomirila sa činjenicom da više nikad neće ni da se javi.

-"Pff, upoznaš nekog tipa preko društve mreže i očekuješ ljubav do kraja života?!Šta ako sam rekla nešto pogrešno i time ga uvredila?Zašto je taj poziv promenio sve?I zašto mi je, dođavola ostavio duks?"-Mislila sam u sebi dok se predamnom stvaralo mnoštvo različitih misli.