Cijena ljubavi [ CROATIA ]

Poglavlje 14

Sebastijan i Filip ležali su na trbuhu dok su iznad njihovih glava zviždali meci, a iverje letjelo zrakom i sve više ispunjavalo izlizane daske na podu.

- Ako pogode plinsku bocu gotovi smo!- Sebastijan je vikao da nadglasa rafalnu paljbu.

- Možemo izaći gdje je i ona?

- Ne, taj prozor je premali za nas.

Sebastijan se na trenutak okrene prema sobi zatim poviče:

- Ovamo!

Odguravajući se laktovima dopuzali su do sobe gdje je Sebastijan otvorio oba staklena krila, a zatim i drvene kapke, no odmah im je kao odgovor stiglo nekoliko pucnjeva.

- Posvuda su, zaglavili smo!- Filipa je već lagano hvatala panika.

- Ovdje ih je samo troje, to je lakše za riješiti.

Sebastijan čučne ispod prozora zatim naglo ustane i ispali precizni hitac jednom napadaču u rame. Mušarac je zajaukao i srušio se na šumsko tlo što je ostalu dvojicu omelo dovoljno dugo da se ovog puta podigao i Filip i propucao drugome koljeno. Treći je pao od Sebastijanovog pogotka u podlakticu na što je on odmah iskočio van, zatrčao se prema muškarcu čija je noga obilno krvarila. Jednim udarcem izbio mu je iz ruke malu jurišnu pušku zatim nogom raspalio u glavu. Ostali dvoje dozivali su svoje kolege koji ih nisu mogli čuti zbog neprestane paljbe, no Filip ih je brzo ušutkao udarcima drškom pištolja.

- Bježi niz padinu!- povikao je Sebastijanu koji je pokupio jednu od pušaka i dao se u trk.

Jedva da su odmakli nekoliko metara kada je iza njih odjeknula glasna eksplozija. Oboje su se bacili na zemlju i kotrljali se dok ih nije zaustavilo ogromno stoljetno stablo. Sebastijan je odmah skočio na noge iako su ga rebra boljela kao da ga je netko premlatio. Cijev puške uperio je prema vrhu brijega i na trenutak bacio pogled na Filipa.

- Jesi li čitav?

- Ne znam još.- on se s mukom uspravi zatim mu se licem razlije bolna grimasa- Jao, moj kuk!

- Diži se, moramo zbrisati prije nego primijete da nismo u kući.

Pomogao je Filipu da ustane zatim su šepajući otrčali kroz nisko raslinje koje ih je šibalo ostavljajući crvene tragove po licu i rukama. Zaustavili su se kada se više nije vidio plamen zapaljene kolibe. Budući da je Filip bio u izvrsnoj kondiciji nije se ni zapuhao dok je Sebastijan ubrzano disao oslonjen na mladu bukvu.

- Što sad?- upitao je Filip zataknuvši pištolj za hlače iako je slutio je što će biti kada je vidio Sebastijanov mračni pogled.

- Idemo natrag za Split.

- Nemoj biti lud! Pusti da to policija riješi, ovo je previše za tebe.

- O čemu ti pričaš? Tek sada je postalo zabavno.

Njegov hladi ton odavao je teško kontrolirani bijes koji samo što nije izbio na površinu, a u pogledu je buktio plamen odmazde. Filip je dobro poznavao taj pogled. Kada god bi ga vidio u Sebastijanovim očima znao je da više nema smisla raspravljati. Napravit će kako je naumio i nikako drugačije.

- Koliko ti je trebalo od Vrbovskog do kolibe?- upitao je Filipa zatim provjerio koliko je metaka ostalo u šaržeru puške.

- Hm, krenuo sam prema vama oko pola devet, a stigao sam oko deset i četrdeset. Trčao sam cijelim putem i pratio stazu, zato mi nije trebalo dugo.

- Daj da vidim kartu.

Filip je iz stražnjeg džepa izvukao malu kartu i rasklopio je na zemlji. Sebastijanu je bio dovoljan jedan brzi pogled da se snađe.