The art of living [1]

act i

12.06.2016.

Na mojim kolenima je otvorena sveska u linijama. Hoću da pišem i stvaram. Hoću da samo potopim stranicu mojim rečima. Ali ništa se ne dešava.

Samo gledam u poljanu ispred sebe i zamišljam kako Sunce daje travi život. I dišem. Čujem sirene kola koje prolaze u daljini. Zamišljam sebe na krovu zgrade sa pomućenim mislima i plačljivim očima koje gledaju od mojih stopala ka malom svetu koji se događa ispod mene. Kao da više nema nikakvog rešenja. Taj jedan mali korak i sav zamišljeni svet u mojoj glavi može da nestane i više neću biti zvana anđeo već ću postati jedan. Da li će boleti pad? Da li će biti kao propali način letenja i onda će me malo zaboleti na kraju ali će sve to nestati jer ću uspeti da počistim nered koji sam ostavila?
To je teško staviti u reči. Zašto je sve teško staviti u reči? A kada smislimo šta da kažemo naš jezik ne može da se izbori sa težinom tih reči? Da li smo mi uopšte živi? Možda je ovo samo nekakva iluzija ili san. Kada budem saznala već će biti kasno. I ja sam ovde, još uvek u travi i još uvek razmišljam o životu.

Bilo bi tako lakše kada bih mogla samo da mu kažem koliko je divan. Ali ja ne znam ko je on. Ne znam u koga sam zaljubljena. Ja sam samo zaljubljena u sve. U male zvuke cvrčka, miris palačinki ujutru, lepe citate... Sve male stvari. Puno ljudi bi rekli da je ljubav prejaka reč, ali ja znam da za mene nije. Ja samo letim kroz život i zaljubljujem se u stvari. U sve.

I hoću da sve to bude zabeleženo. Hoću da budem pisac. Da zarobim vreme na jednom papiru, hoću da nađem način da razumem svet i sve oko sebe. Da razumem. Ali to je teško. Ja volim stvari koje su lake i uvek ću uzeti lakši put. Jer jedna nagradu koju bih dobila kada bih uradila pravu stvar je samo jedna, a ja ne želim nešto što nije dugotrajno.

-Blue