The art of living [1]

act ii

13.06.2016

Volim muziku. Htela bih sve da radim dok muzika svira u pozadini. Ali ponekad hoću samo da sva muzika jednostavno nestane; ispari u čist vazduh. Jer ja beskrajno mnogo volim muziku, ali uvek ću više voleti tišinu.

Nije kao da hoću da umrem, ali ponekad razmišljam kako bih mogla da popijem punu kutijicu tableta ili da skočim sa mosta. Ali te misli izvetre. Nisam depresivna, samo imam ovu večnu tugu u sebi koja neće da izađe. Ali svi smo pomalo tužni, zar ne? Moja mama me je naterala da razgovaram sa psihologom pre nekoliko nedelja, i on je rekao da sam dobro, tako da ne želim da se brinem o nepostojećim problemima.

I tako ja pokušavam da vrištim, ali ništa ne izlazi. Pokušavam da pretvorim sebe u nekog izmišljenog lika i stvorim knjigu o mom životu, ali jedino mi ostaju ova pisma koje pišem nepoznatoj osobi.
Papir mi stvarno izgleda kao stvar koja me sluša. Tu je i sve mu je jasno. Moje reči na njemu su uprošćene.

I volim ga i on je divan i on je vazduh koji ja dišem, ali ja ne znam ko je on. Zar nije malo čudno zaljubiti se, ali ne znati u koga si zaljubljen?

-Blue