The art of living [1]

act xiv

25.06.2016.

Danas sam imala ponovo jedan od onih dana.

Bila sam skroz obučena i ležala sam u kadi punoj hladne vode. Samo sam gledala u zid i nisam osećala ništa. Moje misli su bile izgubljene. Sve mi se prolivalo u glavi, a moje oči su bile širom otvorene i gledala sam u beli zid ispred sebe.

Šta se događa?

Čula sam vrata koja su se naglo otvorila. Otrgnula sam se iz misli i ugledala plave oči koje su gledale direktno u moje. Troy je prišao kadi i spustio se na kolena. Upitao me je šta se događa u veoma zabrinutom glasu. Ja nisam znala šta se događa, ali sam izgovorila ono što sam htela: "Molim te, pomozi mi."

Pomogao mi je da izađem iz kade, a kasnije mi je dao suvu majcu koju sam obukla.

Nisam znala gde me je vodio, ali smo kasnije stigli u onaj isti muzej gde smo se upoznali. Odveo me je tačno ispred one slike gde sam stojala kada sam ga ugledala. Samo smo stojali ispred te slike i ćutali. Ja idalje nisam znala šta se dešava.

Znala sam samo da kažem ono što sam mislila: "Ti si za mene najlepša umetnost." Nakon što je to čuo, Troy me je okrenuo i spojio njegove usne sa mojim. To je bio moj prvi poljubac. Moje misli su još uvek veoma pomućene, pa ne bih baš mogla da opišem poljubac, ali me je bio onakav kakav sam zamišljala da će da bude.

Pisci nisu u pravu, nisam osetila varnice.

-Blue