The art of living [1]

act xvi

30.07.2016.

Morala sam da pišem. To bi mi nekako zaustavilo suze. Drugog rešenja nemam.

Iako smatram da je Troy najdivnije stvorenje na Zemlji, i iako je on osoba koja je ulepšala moje leto, on ga je takođe i pokvario.

Ponekad, ma koliko god da voliš te osobe, postoje neke stvari koje prezireš kod njih. Jedna od tih stvari je da on puši. Na početku je bilo dobro, jedna cigareta dnevno je mogla da prođe, ali kasnije se to pretvorilo u naviku, pušio je petnaest cigareta dnevno. Meni je dim smetao, i ja sam mu to rekla, ali on je nastavio da guta cigarete.

Gledao je druge devojke. Znam, ljubomorna sam, samo ih je gledao. Nije ih dodirivao, ali baš kao samnom za vreme šetnje kroz šumu, izgledali su blisko.

Obećao je da više neće da puši.
Ja sam htela da odem do njegove kuće da vidim kako mu ide.
I ona je bila tamo. I njegove usne su bile povezane sa njenim.
I ja sam se zbunila. I on mi je rekao da ovo nije prvi put. Ali ja nisam plakala. Samo sam se vratila kući i skroz obučena ušla u kada hladne vode. I pokušavala sam da gledam u zid i ispraznim mozak, ali sve je bilo puno.
Pokušala sam da se ponovo potopim vodom, ali mi se vratila samo jedna uspomena.

Odveo me je do nadvožnjaka, iznad pruge. I tu smo stojali i čekali da prođe voz. Kada smo konačno čuli brujanje on je ispružio njegovu ruku i povezao je sa mojom. Bio je jedina dobra stvar na ovoj strani grada. Pogledao me je sa malim sjajem u njegovim očima, "udahni, izdahni. Voz je prošao. Ptica je proletela. Čuli smo brujanje. Stojimo ovde, visoko. Imaš vazduha u svojim plućima. I sve je to zabeleženo, u tvojoj glavi. To je umetnost življenja."

I tada sam se trgnula iz vode. Počela sam da plačem jer više nisam ništa mogla da podnesem.

A svi pravimo loše odluke u sekundi.

-Blue