"Tony, koje klijente imam u 3 sata?" upitam pomoćnika tijekom ubrzanog hodanja preko dugačkog hodnika suda u Los Angelesu.
"Imate saslušanje zbog Markusa."
"Opet? Pa zar to nije bilo nedavno?"
"Prije dva tjedna je bio na saslušanju jer je vozio pod utjecajem opijata. Sada je uhvaćen da urinira kroz prozor dok vozi."
"Kreten." Razgovor mi u jedan trenutak omete mobitel na kojem mi se prikaže "Samuel". Dugo me nije zvao, a ni danas nije nikakvo slavlje.
"Samuele, što se dogodilo?"
"Mama, Jen će umrijeti." Kad mi to reče osjetim kao da me je netko probo nožem. Znam da nisam s njime u dobrim odnosima, ali ne mogu zamisliti što sad proživljava kad takvo što govori.
"Molim?!"
"Oteta je." Uz to mi je ispričao sve što se dogodilo, a ja sam samo stajala usred hodnika i Tony me gledao kao da sam potpuno odlutala.
"Rok je 24 sata. Nisam imao koga drugoga nazvati."
"Sine ne brini se. Odmah ovim stopama idem na aerodrom i prvim letom sam u New Yorku. Slušaj, probat ću već u avionu dogovorit većinu stvari s bankom."
"Hvala ti."
"Znam da nismo idealni, ali kad je ovako uvijek smo zajedno. Čujemo se kasnije."
"Čujemo se."
Kad prekinem razgovor, obratim se Tonyu.
"Do daljnjega mi sve otkaži. Neka Lissa obavi Markusovo saslušanje. Samo se nadam da je sposobna toliko da ne završi na onim registirima. Sve poslove morate vi preuzeti. Manje važne i pro bono slučajeve odgodite par dana. Recite da imam izvanrednu obiteljsku situaciju."
