Pismo Fredu

Rođendan

Zvezdano nebo obasjavalo je pustu Dijagon-aleju, kroz koju se tek poneka mačka mogla nazreti, kako lenjo traži udobno mesto za spavanje. Dnevnu buku mnoštva čarobnjaka i veštica zamenila je prijatna noćna tišina, i jedino su je remetili daleki razdragani glasovi, koji su dopirali iz Probušenog kotla. Bližila se ponoć, i sve prodavnice su bile zatvorene. Međutim, iz jedne je ipak dopirao tračak svetlosti.

U Vizlijevskim čarobnjačkim ludorijama, prodavnici šaljivih predmeta, bilo je mračno, i jedina svetlost dopirala je od male sveće na stolu u uglu radnje. Za tim stolom sedeo je riđokosi mladić setnog pogleda. Na stolu pored sveće stajala je fotografija sa koje su se smešila dva identična dečaka, držeći u rukama svoje božićne poklone - džempere sa izvezenim slovom F i Dž. Mladić uze fotografiju i poče da posmatra petnaestak godina mlađeg sebe, a zatim mu pogled pređe na dečaka koji je držao u rukama džemper sa izvezenim slovom F.

Džordž ni sam nije znao koliko je dugo sedeo tu, kao da je očekivao da se njegov brat, Fred, pojavi niotkuda, mada je znao da je to nemoguće. Pa ipak, svake godine na ovaj dan ostajao je u radnji, sam sa fotografijom, jer nije imao snage da se suoči sa svojom porodicom. Ne ove noći.

Sat otkuca ponoć, prenevši Džordža iz nostalgičnh misli. Pogledao je u sat, a onda u kalendar, koji je visio na zidu pored sata. Bio je 1. april.

- Srećan rođendan, Fredi - reče Džordž, i dalje držeći fotografiju. - Nedostaješ mi.

Prošlo je je 5 godina od Bitke za Hogvorts. Pet godina bez Freda. Ali Džordž i dalje nije mogao da se navikne na život bez svog brata blizanca. Svaki put kada bi mu se dogodilo nešto važno, mahinalno ga je pogledom tražio, ali njega nije bilo.

Neposredno nakon Fredove smrti, Dzordž je zapao u depresiju, i po prvi put nije bio onaj nestašni, razdragani mladić, uvek spreman za šalu. Najpre je želeo da zatvori radnju, jer mu se činilo besmislenim da je i dalje vodi, kada je to bila njegova i Fredova zajednička ideja. Onda je shvatio da Fred to ne bi želeo. Ova prodavnica bila je njihov san, i sada je on ispunjavao taj san za obojicu. U poslu je pronašao beg od stvarnosti.

Iznenadni zvuk otvaranja vrata i škripe poda trže ga iz misli. Džordžu instiktivno ruka krenu ka džepu u kojem se nalazio štapić, ali onda ugleda poznato lice. Na vratima je stajala Anđelina Džonson.

- I mislila sam da ću te ovde pronaći - reče ona tihim glasom. Zatim došeta i sede na stolicu do njega.

- Zašto si došla? - upita on tihim i pomalo prekornim glasom.

- Ne mogu da dopustim da radiš ovo sebi - poče Anđelina - Želim da pođeš samnom Džordž. Ostali članovi porodice bi voleli da provedu sutrašnji dan sa tobom.

- Ne volim 1. april, jer to više nije dan za slavlje - reče Džordž, kriveći usne u poluosmeh, koji je više podsećao na bolnu grimasu - Ne od kada...

- Ko je govorio o slavlju - odgovori Anđelina blagim glasom - Dovoljno je da se okupite kao porodica. Zašto im ne dopustiš da budu uz tebe. Znaš i sam da je i njima teško. Neka predostojeći dan bude obeležen sećanjem na Freda.

Džordž ne odgovori ništa.

- Znaš šta - reće Anđelina smešeći se - Verujem da ti se podsmeva trenutno.

- Molim? - Džordžove oči upitno se uperiše u nju.

- Smejao bi ti se da te vidi sada, isto kao onog dana kad smo izgubili od Sliterina u kvidiču - reče Anđelina osmehujući se - I kada ti nisi želeo da siđeš na večeru.

Na Džoržovom licu pojavi se izraz sete i usne mu se izviše u osmeh.

- Rekao je da će pozvati mamu da me teši jer sam beba - prisećao se Džordž - I nije prestao da mi dosađuje dok napokon nisam sišao u Veliku salu.

Stajali su tako u tišini, oboje u mislima na taj događaj iz školskih dana.

- Vidi - poče Džordž nakon premišljanja - Ostaću ovde preko noći i sutra idem kući, obećavam.

- Onda ću ostati sa tobom - izjavi Anđelina odlučno, i Džordž je znao da nema svrhe ubeđivati je u suprotno. Na kraju, on i nije želeo da ona ode.

Ona ga uhvati za ruku i zajedno pođoše na sprat, gde se nalazila Džordžova soba. Kasnije te noći, dok je Anđelina čvrsto spavala pored njega, Džordž je razmišljao koliko mu je pomogla da prevaziđe sve strahove i probleme sa kojima se suočavao. Znali su se još iz Hogvortsa, igrali zajedno u kvidičkom timu, i bili prjatelji, čini mu se oduvek. Izgubili su kontakt nakon bitke za Hogvorts. Džordž u tom periodu nije bio raspoložen za druženje sa bilo kim. A onda je ona pre dve godine ušetala u njegovu radnju, i prijateljstvo je obnovljeno. Ona mu je pomogla da ponovo pronađe starog Džordža u sebi, da se ponovo smeje i zbija šale. Kada ju je prvi put poljubio, jednog letnjeg popodneva, osetio je radost za koju je zaboravio da postoji. Uz nju je zaboravljao na patnju, koja ga je tako teško pritiskala u trenucima samoće. Nešto spokojniji nego ranije te večeri, Džordž utonu u san.

Opet je sanjao Freda. Trkali su se na svojim metlama, ali Fred je bio brži. Džordž je pokušavao da ga stigne, ali nije uspevao, što ga je frustriralo. Fred se udaljavao sve više i više dok na kraju nije postao samo tačkica u daljini.

Džordž se trže iz sna. Bilo je rano jutro, i Anđelina je još uvek spavala. Džordž ustade, pazeći da je ne probudi, i poče da se priprema za povratak u Jazbinu. Već nedelju dana spava u sobi iznad radnje pravdajući se mnoštvom posla. Nedostajali su mu roditelji, braća i Džini. Shvatio je da zapravo želi sve da ih vidi. Zahvalno je pogledao u Anđelinu koja se upravo budila.

- Dobro jutro - reče on nežno - Trebalo bi da krenemo.

- Biću spremna ubrzo - dobaci Anđelina, izvlačeći se iz kreveta - Da li si dobro?

- Svetački - odgovori Džordž nestašno se smešeći, na šta mu Anđelina uzvrati zadovoljnim osmehom.

Kroz 10 minuta oboje su bili spremni za polazak u Jazbinu.

*   *   *

Nastavak sledi za nekoliko dana. Ako vam se sviđa, dajte vote i komentarišite. Primedbe i sugestije su dobrodošle.  :)