Pismo Fredu

Najbolnije sećanje

Preporuka za slušanje uz čitanje ovog poglavlja.

Hogvorts, 2.maj 1998.

Stojim na sred Velike sale, koja sada izgleda mnogo drugačije. Pored mene prolazi mnoštvo ljudi, žureći da pomogne povređenima. Sa strane su ljudi koji nisu preživeli, poređani jedan do drugog. Mnoge od njih poznajem... Ne znam gde je Fred. Do malopre sam sedeo pored njega, čekajući da se probudi. Ne znam zašto mu je tako dugo trebalo. Onda sam osetio nečije ruke na ramenima, koje su me odvojile od brata. Ne znam gde je Fred sada. Kažu da smo pobedili, da je Voldemor mrtav. Ne znam. Možda i jeste. Pronalazim jedan zapušteni ugao Velike sale, gde mi niko neće smetati. Sedam tu i čekam. Čekam Freda. Jer, ono nije bio on. Ono je bio san. Eksplozija zida i Fredov poslednji osmeh. Znam da sam sanjao i zato ga sada čekam. Ne mogu da odem bez njega.

Velika sala se polako prazni i u polutami nazirem nečiju figuru. Liči na Freda, možda je on. Ali, on nema takav hod i... ne, nije on. Umesto Freda pored mene je seo moj otac. Na licu mu vidim bol i vidim da mu se usne pomeraju. Govori mi nešto, ali ne mogu da ga čujem šta. Čekam Freda. Otac me ipak odovodi do ostalih članova porodice i sledeće čega se sećam je hodnik naše Jazbine. Sada mi je jasno, pa Fred je gore u sobi. Trčim do naše sobe, žurno otvaram vrata i baš sam krenuo da mu kažem šta mislim o tome što me nije sačekao, ali soba je prazna. Ne razumem. Gde je?

Bacam se na njegov krevet, umorniji nego ikad, i tonem u san. Znam da ovo nije stvarnost. Probudiću se sutra i sve će biti kao i pre.

Ne znam koliko sam spavao, možda par sati, možda više. Nisam imao predstavu koji je dan. Znam da sam se budio na trenutke, ali mi se činilo da je bolje da spavam. Sviđao mi se osećaj trenutnog zaborava koji je san pružao. Najzad sam otvorio oči i ugledao oca kako sedi na krevetu pored mene. Kada je progovorio, glas mu je bio čudan i hrapav. Izgledao je gore nego kada ga je napala Nagini, Voldemorova zmija.

- Sine, danas je sahrana. Znam da ti je teško, ali...

Nije zavšio rečenicu, ali je rekao dovoljno. Znači to je to. Fred se stvarno neće vratiti. Nisam znao kako da se nosim sa tom poražavajućom misli. Sve mi se vrtelo. Deo mene nije želeo da ode na sahranu, jer bi to značilo suočavanje sa istinom. A sa takvom istinom ja nikako nisam želeo da se suočim. Ali duboko u sebi, znao sam da moram da odem.

Nisam bio spreman da napustim krevet, da se suočim sa svim tim ljudima, da pogledam roditelje, braću, Džini... Nisam ih video od onog dana. Povremeno bih čuo vrata sobe kako se otvaraju, a zatim ponovo zatvaraju nakon nekoliko trenutaka. Nisu me dirali i zahvalan sam im na tome. Ali sada sam se morao suočiti sa svetom, sa samim sobom. Presvukao sam se i izašao na hodnik.

Prva osoba na koju sam naišao bila je Džini, koja je upravo izlazila iz svoje sobe. Bila je bleda i ispijena, ali mi je učinilo da joj se lice na trenutak razvedrilo kada me je ugledala. Nisam bio u stanju da progovorim ni reč, a čini se da nije ni ona. Prišla je i snažno me zagrlila. Moja mala sestra. To mi je dalo snage da preguram najgori dan u životu.

Iako je već uveliko bilo proleće, tmurno nebo i i slab vetar stvarali su pravu jesenju sliku. Na sahrani je bilo puno ljudi. Porodica, prijatelji, svi su bili tu, i činilo mi se da gledaju svuda osim u mene. Mama je neutešno plakala, dok ju je tata pridržavao da se ne sruši. Sve je bilo gotovo veoma brzo. Mislima sam bio daleko od ovog mesta i vremena. U glavi mi je bila slika jurnjave po kupeima Hogvorts ekpresa sa Fredom i Li Džordanom, pa kada smo pokušavali da neprimetno iznesemo klozetsku šolju iz wc-a kako bismo je poslali Hariju, koji je tada bio u bolničkom krilu; kada smo pronašli Banditovu mapu u Filčovoj fioci i radosti kada smo konačno upeli da otkrijemo kako funkcioniše; kada smo priredili iznenađenje Ambridžovoj; i ona noć kada smo krenuli ka Hogvortu sa ostalim članovima Reda feniksa.

Nekakva svetlost rasterala mi je slike iz glave i tada ugledah mnoštvo ljudi sa svetlećim štapićima visoko podignutih iznad glave.

„Lumos" promrmljao sam dižući visoko stapić, iz koga je sada izbijala svetlost, pridruživši se ostalima. Stajali smo tako nekoliko trenutaka sa osvetljenim štapićima i spuštenim pogledima, u potpunoj tišini.

I to je bila krajnja granica za mene. Nisam mogao više da podnesem sve ove ljude, njihovu blizinu i izbegavanje pogleda. Voleo bih da je ovo bila moja sahrana. Da sam otišao sa njim, ili umesto njega. Okrenuo sam se i potrčao iz sve snage. Zatim sam se prebacio kući, utrčao u ostavu za metle i zgrabio onu koju je Fred obično koristio. Želeo sam da pobegnem negde, bilo gde... Vinuo sam se u nebo i poleteo najbrže moguće. Vetar mi je šibao lice, prolazio kroz odeću, zavlačio se u kosti. Bio je to jak, ali i oslobađajući bol, jer je bio ništavan u odnosu na onaj koji sam osećao kada sam mislio na Freda. Kako se usudio da ode, da me ostavi. Kako je smeo to da uradi meni, nama!? Bio sam besan, i tužan, i bespomoćan u isto vreme. Samo sam nastavio da letim još brže.

Kada sam konačno stigao kući, mokar, rasčupan i blatnjav, zatekao sam celu porodicu na okupu. Sedeli su nemo oko velikog drvenog stola. Za trenutak sam pomislio da će mama početi da viče, kao što je uvek imala običaj kada uradim nešto što ona nije odobravala. Umesto toga, čuo sam njen smireni glas u kome se naziralo olakšanje.

- Šta ti se desilo dušo?

- Samo me ostavite na miru - rekao sam tiho i otrčao u svoju sobu.

Treba mi san, treba mi da pobegnem od svega.

*   *   *

Ovo je najtužnije poglavlje u celoj priči, ipak nadam se da vam se dopalo. Hvala svima koji prate priču, glasaju i ostavljaju komentare, puno mi znači. Nastavak uskoro... :)