Pismo Fredu

Pismo

Nad Jazbinom se nadvila tamna noć. U kući je bilo tiho i mračno. Većina ukućana je spavala. Džini, međutim, nije bila jedna od njih. Nakon puno prevrtanja po krevetu, odustala je od pokušaja da zaspi. Ustala je, ogrnula se ćebetom, i polako izašla iz svoje sobe na hodnik. Tiho na prstima, pazeći da ne probudi ostale, popela se do sobe svog brata. Pokucala je na vrata, i ne čekavši odgovor polako ih otvorila i skliznula unutra.

- Znala sam da nisam jedina koja ne može da zaspi - reče ona mekim glasom.

Džordž je sedeo na krevetu, pored otvorenog prozora, gledajući setno u zvezde. Na Džinine reči, njegove usne izviše se u blag poluosmeh. On se pomeri ka prozoru praveći mesto na krevetu za Džini. Ona bez reči sede pored njega pokrivajući oboje ćebetom.

- Šta je, ljubavni problemi? - reče Džordž sestri, ne propuštajući nikad priliku da je zadirkuje.

- Ne mogu svi imati savršen ljubavni život kao ti - uvrati mu ona lukavo. - Da li da očekujemo svadbu uskoro?

- Veoma duhovito Džinevra - reče Džordž sarkastično.

- Šta si rekao?? - reče Džini besno, hvatajući Džordža za kosu.

- Džini! Džini sam rekao! Puštaj! - jaukao je Džordž istovremeno pokušavajući da zadrži smeh.

- Tako sam i mislila - reče Džini pobedonosno.

- Zašto si došla, dosado? - upita je Džordž.

- Nisam mogla da spavam, a nekako sam znala da ne možes ni ti - odgovori mu ona povrativši ozbiljan izraz lica.

- Oduvek si bila jedna od pametnijih u porodici - reče joj on nežno se smešeći i prebacujući ruku preko njenog ramena. - Možeš samnom da gledaš u zvezde, ako želiš, meni to pomaže kada ne mogu da zaspim.

- Mhm - promrmlja Džini naslanjajući glavu na bratovo rame.

- Hvala ti - reče Džini nakon nekoliko trenutaka tišine.

- Zbog čega? - upita Džordž iznenađeno.

- Zato što nisi ostao u radnji. - reče Džini tihim glasom.

Džordž ne odgovori ništa, već nasloni svoju glavu na Džininu.

- Nisi bio tu pa ne znaš - poče Džini - Ranijih godina je bilo grozno. Mama bi uvek napravila tortu uveče, za slučaj da dođeš. A onda bi te ujutru čekala u kuhinji, nekada i satima. Nakon toga bi se vratila u svoju sobu. Tata je uglavnom nalazio sebi posao u garaži, ako nije bio u Ministarstvu. Ovo danas je bilo posebno, nisam je videla tako nasmejanu odavno.

- Nisam znao - reče Džordž tiho - mislio sam da je bolje da se ne pojavljujem. Ni sam nisam imao snage za suočavanje sa njima. Bilo je to sebično od mene.

- Džordž, imaš sva prava da budeš sebičan - reče Džini - imaš prava da budeš tužan, ljut, besan ako želiš. Samo nemoj sve da držiš u sebi. Mi smo ti porodica, i uvek ćemo biti tu za tebe.

- Znam sestrice - reče Džordž - i zahvalan sam vam na tome.

Džini odjednom primeti da Džordž drži nešto u ruci.

- Šta ti je to? - upita ga ona gledajući u pogužvani pergament u Džordžovoj ruci.

- Ovo? - upita Džordž blago podižući ruku, prethodno potpuno zaboravivši na to. - Ma, nešto...

- Znaš da ne moraš da mi kažeš ako ne želiš. - reče Džini tiho.

Džordž je ćutao nekoliko trenutaka premišljajući se, a zatim najzad progovori.