Poeticki Gresi

Ne znam kako da nazovem ovu prokletu pesmu...

Otvaras oci,
bude te poslednja zvona.
Cujes krike,
mojih osakacenih stihova.
Oni u ocajanju za svojim tvorcem,
zovu tebe u pomoc.
Ali ti ne razumes njihov vapaj,
ti ne znas njihovu bol.
Jer su oni samo mojim venama tekli.
Izrezane grudi,
zbog svih tih gnusnih lazi,
nasilno su napustile moje srce.
Postao sam toliko lagan,
prosao sam kroz dusevni levak,
kroz neku vrstu sita.
Sve sto je ikada fizicko bilo,
nema ga,sve sto sam ikada bio,nema me.
Sada najcistiji oblik svoje duse,
vodim po nekom drugom svetu.
Vozim se na ramenima vetra,
volim se na ramenima Boga.
Nikada nisam mogao ni da pretpostavim,
da je smrt tako oslobadjajuca.
Ne pitaj me kako znam.
Od sinoc vise nisam ziv.
Nema mog odraza u slomljenom ogledalu,
a moj lik prolazi kroz puki period egzistiranja na ovoj zemlji.
Ne pitaj me kako mogu,
pocepala si me na dva dela,
fizicki ce da rovari po zacaranim
krugovima.
A mentalni ce biti negde visoko,
pokraj nekih drugih dimenzija,
koracajuci po nekim novim galaksijama.
I gledacu sebe sa njom,
brojacemo zvezde,
toliko beskonacno krojiti novu sudbinu.
Koliko nije lep osecaj
zatvoriti korice
prokleto drage knjige.
Koliko je jebeno glup
osecaj kopati po tudjim dusama.
Ali ja sam i sam previse iskopan.