Doctor and Lawyer [summer2017]

ŠESTO POGLAVLJE

Držeći Liama za ruku, hodamo po brdovitom vinogradu dok jedan prosedi stariji čovek hoda ispred nas pričajući nam o vinovim lozama koje ima u svom vinogradu i načinu na koji oni prave vino. 

"U vreme berbe grožđe se skuplja u drvene gajbice, a kasnije se preručuje u veliku drvenu posudu. Tada dolaze mlade devojke i melju tu grožđe tako što hodaju po njemu. Na nogama ne smeju imati nalakirane nokte, a stopala im peru njihovi mladići odmah pored te velike drvene posude. Kasnije ih ubace, a kada završe mladići takođe moraju da ih izvade i operu im njihove vitke noge."  Pogleda u Liama i mene smeškajući nam se.

"Ako devojku ne iznese mladić, već ona sama izađe i zgrazi na zemlju pre nego vino opere sa nogu,  vino od te godine neće biti dobro. " Čovek završi priču, a ja se nasmejem  na to i pogledam u Liama čiji je pogled već uveliko spušten na mene.

Šetnju kroz vinograd nastavimo dok sunce ne zađe, a zatim odemo u vinariju i isprobamo nekoliko vrsti vina.

"Ja nisam neki veliki ljubitelj vina, tako da se ne razumem u njih. Kada pijem vino, pijem ono koje izaberu ostali." Priznam Liamu kada odemo iz vinarije dok nas on vozi ka gradu.

"Nije valjda da ti nije bilo lepo?" Vidim dozu tuge na njegovom licu i istog trenutka zažalim zbog rečenice koju sam rekla pre nekoliko trenutaka.

"Ne, ne! Daleko od toga! Bilo mi je stvarno jako lepo, samo sam rekla da nisam veliki ljubitelj vina. Volim da ga popijem u nekim važnim i lepim trenucima, ali ću tokom nekog izlaska u klub sa društvom pre izabrati votku nego vino. Bilo je je prelepo s tobom i tvoj zagrljaju da slušam onog čoveka kako priča o proizvodnji vina." Njegov pogled luta malo po meni, malo po put dok je njegov izraz lica bolji nego malo pre?

"Stvarno?" Upita me zabrinuto dok mu na osmehu igra neki čudni osmeh.

"Najstvarnije." Nasmejem mu se a Liam odahne i namigne mi.

"Sada ću znati za sledeći put." 

Liam sedi u kolima, parkiranim pred mojom kućom dok ja pokušavam da nađem ključ u torbi. Našla sam sve od igle od lokomotive al ključa nigde. Pozvonim na zvono, ali niko ne otvara. Ne čuju se čak ni koraci niti tatin glas. Izvadim iz torbice telefon te okrenem tatin broj.

"Hej ljubavi!" Tata kažem a ja se nasmejem.

"Ej tata, gde ste ti i mama?" Upitam ih i vidim kako Liam izlazi iz kola i prilazi mi.

"Morali smo da odemo do Birmingena, tetka je zvala i javila da baki nije bilo dobro." Telom mi zavlada neki čudni osećaj te uzdahnem. "Blake?" tata reče a ja samo protresem glavom.

"Je li dobro sada?" Upitam i pogledam Liama koji je očigledno zabrinut više od mene.

"Da jeste. Šta si ti htela?" Osećam neko olakšanje, kao da mi je kamen pao sa srca.

"Dobro je. Zapravo, zaboravila sam ključ od kuće u drugoj torbi, a niko nije otvarao pa sam pozvala da vidim gde ste. Ne brini se, prespavaću kod Juliette ili Liama." Kažem i čujem sada tatu kako on uzdiše.

"Nismo ti ostavili ključ. Nismo znali. Izvini molim te B. Ako spavaš kod Liama, nemoj molim te da pravite gluposti i da za 9 meseci postanem deda." Našali se što me oraspoloži.

"Tata! Idem sada. Zovem te ujutru, a ako bude nešto novo zovi ti mene, važi?"

"Da, da važi! Hajde sad, laku noć ljubavi." Prekinem pozim i pogledam u Liama koji sedi na stepeniku.

"Mogu li večaras da prespavam kod tebe? Moji su otišli u Birmingen, a ja sam zaboravila svoj ključ od kuće u drugoj torbi." Upitam ga, a on odmah sa smeškom na licu klima glavu i vuče me u svoj zagrljaj.