Obična građanska soba
Staro kanabe, dve fotelje i nekoliko prostih, trpezarijskih stolica. Troja vrata: u dnu, desno i levo i jedan prozor desno. U sredini sobe veliki, zastrt sto, po njemu postrte jedne stare očeve pantalone, koje će gospa Živka prekrojiti za sina.
I: ŽIVKA, SAVKA
SAVKA (sedi kraj stola): Šta si se zamislila?
ŽIVKA (stoji iza sola, o vratu joj visi santimetar, a u ruci velike makaze. Naslonila makaze na usne i zamislila se gledajući u pantalone): Gledam, znaš, kako da izbegnem ovo mesto što se izlizalo.
SAVKA: Ne možes ga izbeći nego podmetnuti parče.
ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote.
SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa.
ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj mu, i prekrajaj mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata.
SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan!
ŽIVKA (za vreme ove scene ona meri i kroji): Ne može da se stigne, boga mi! Ne preliva nam se, zaboga već jedva vezujemo kraj s krajem.
SAVKA: A lepa plata.
ŽIVKA: Pa i nije. Dok odbijes porezu, platiš kiriju, kupiš drva tek vidiš ostanu ti čiste šake. Teško je danas o plati živeti, ali ovaj moj ne ume. Ne gleda svoja posla i svoju kuću, nego se zaneo u politiku.
SAVKA: Pa jest!
ŽIVKA: Ono i drugi se bakću, i što kažu, lome sa politikom, ali opet nekako, gledaju i sebe. Te komšije, te procene, te sedmice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume. Sve ovo ne ide, naškodiće ugledu partije, ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli mesec, a gde su još one sitne podužice: te mleko, te bakalin i... već znaš!
SAVKA: Teško je, bome danas...
ŽIVKA: Ti još ne dobi kafu? E što je bezobrazno, po tri puta čovjek da joj kaže. (odlazi zadnjim vratima) Jel' Anka, šta je s kafom?
ANKIN GLAS (spolja): Evo!
ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe. Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.
II: PREĐAŠNJI, ANKA
ANKA (unosi kafu služeći): Izvol'te!
ŽIVKA: Moram triput da molim za jednu kafu.
ANKA (bezobrazno): Pa nisam sedela na kanabetu, imala sam posla. (odlazi.)
III: Živka, Savka
ŽIVKA (pošto je Anka otišla): Eto, vidiš li je! Dođe mi, boga mi, da potegnem ovim makazama pa da joj razbijem glavu. Ali šta ću, moram da trpim. Dužna sam joj tri meseca, pa moram da trpim.
SAVKA (srčući kafu): Eh, takvo ti je danas mlađe.
ŽIVKA: Pa to sam te baš zvala, tetka-Savka, da te umolim da nam daš jedno dvesta dinara na zajam.
SAVKA (trgne se): Ju, sinko, a otkud meni?
ŽIVKA: Pa ono što imaš na knjižicu.
SAVKA: Eh, to... na to nemoj ni da računaš, gde bio ja to dirala! Jedva sam skupila da mi se nađe, ne daj, Bože!...
ŽIVKA: Bože, tetka-Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti. Platićemo ti pošteno i interes, a za tri meseca imaš svoje pare. Slušaj, ne bila ja Živka ako ga ne nateram da se uvuče u kakvu komisiju. Šta tu partija! Đoka kuma-Dragin nazida kuću partijom, a ovaj moj rasturi kuću.
