Put kojim se redje ide

UVOD: Da li zelis da me upoznas?

Da li zelis da me upoznas? 

Tog jutra je stajao ispred ulaza njegove zgrade gde smo veoma cesto znali da provodimo dane, pa cak i veceri pricajuci o nebitnim stvarima koji su se desavale u nasim dosadnim zivotima u ovom malom gradu. Nakon izlaska, pred sam ulazak u stan, a moje pesacenje do kuce, koje je udaljeno stotinak metara odatle, voleli smo da rezimiramo utiske iz grada. Recimo, koja nam se devojka najvise svidela, kakav je modni promasaj nas drug Aleksis napravio ove veceri, da li nas je Mia, njegova dugogodisnja porodicna prijateljica smarala da izadje sa nama a mi smo morali da smisljamo uzasne i totalno provaljenje izgovore kako bi smo izbegli dva sata dosadjivanja sa njom. Svi ti razgovori su bili nesto sto je cinilo ovo obicno kameno stepeniste veoma specijalnim. Medjutim, trenutno je to kamenje najodvratniji stub srama na koji moram stati. Da mi je izbor bio dat, sigurno bih drugacije odigrao karte, ali trenutno je ovo jedino resenje koje sam nakon dve duge godine neprestane agonije mogao da donesem. Htedoh da kazem da sam zahvalan na vremenu koje smo proveli zajedno, prostor izmedju nas dvojice mi je dao slobodu da shvatim ko sam zapravo i sta je ono sto zelim. Moram priznati da sam bio veoma budalast misleci da i jednog trenutka mogu pobeci od sebe. Ali se ugrizoh za jezik jos jednom, zasto jos vise otezavati i komplikovati ono sto je vec dovoljno komplikovano? Zbunio sam ga i previse. Moja jedina nada je da ce moci da nadje nacina da mi oprosti i da nece provesti vecnost tragajuci za mnom , kao sto cu ja tragati za njim. 

Opet stadoh zbunjen, ja, plavusan, onaj koji voli sve belo i svetlo , nestajem u njegovim crnim ocima i osecam grizu savest. Duboko u sebi znam da je ovo ispravno, ali 'pak, voleo bih da nije. Kada sam pristigao, on me je vec cekao. Ne bih rekao dugo. 

'' Izvoli, mislim da su sve tvoje stvari unutra, barem sve ono sto si mi rekao da ponesem. Ukoliko sam nesto zaboravio ili se naknadno setis da fali, javi mi, donecu ti i to. '' - izgovorih hladno, ne gledajuci ga u oci, bilo bi zaista previse. Razorio sam sebe na komadice da bih osetio dodir slobode, sada je kasno da se vratim na pocetak. 

'' Evo i tvojih stvari, ostala je jos jedna kosulja koja je na pranju, donecu ti je sutra u skoli. '' - pruzio je ruku kako bih uzeo tamnu , veliku kesu. Otvorio sam je i bacio pogled na sve majice i farmerice koje su bile kod njega. Vracali smo stvari jedan drugome. Voleo bih da sam u tom trenutku mogao da zaronim oci u tkanine i dobro se isplacem, ali sam morao biti jak. Prvi put u zivotu ja donosim odluku o svojoj sudbini, nema mesta kajanju, nema ponovnog dvoumljenja. O ovome razmisljam veoma dugo. Sve kockice su se slozile na pravo mesto, nas dvojica vise ne mozemo biti prijatelji. 

'' U redu je, nisi trebao da je peres, mogao sam ja. '' - dodao sam vec okrenuvsi ledja. 

'' Bila je prljava, nosio sam je na rodjendanu prosle nedelje, ne mogu da ti vratim prljave stvari. '' - zastao je na sekund a onda dodao. - ''Dante? '' - izgovorio je moje ime. - '' Je l' se secas kada smo proslog leta stajali ovde, na istom mestu i kada su pored nas prosle Katy i Dzoana? '' 

'' Mislim da se secam ... sta sa tim? '' - sisao sam sa stepenista i skupio hrabrosti da ga pogledam u oci. Tada sam dobio odgovore na sve moje sumnje tokom proteklih meseci. Zaista mu je bilo stalo do prijateljstva sa mnom. 

'' Tada smo ih ti i ja zaustavili i pitali gde su krenule tako brzo i da li to sto ih vidimo zajedno znaci da su se pomirile, a Katy samo sto nas nije izresetala pogledom dok je Dzoana spustene glave stajala pored. Rekle su nam da idu do Katynog stana kako bi vratila Dzoani stvari koje su menjale i kako bi uzela svoje nazad. '' - nasmejao se. - '' Je l znas koji je tvoj komentar bio tada? ''

'' Znam Elitone. '' - odgovorio sam mu posramljeno. Nadao sam se da cemo preskociti prisecanje na taj dan, medjutim on nije propustio priliku kako bi pokusao da mi pokaze, poslednji put, da gresim.