elastičnom gumicom
bilo je povezanih sedamnaest slika.
sve na istom mestu,
sa istim osobama.
mislile su da će lepo ispasti slike
ako postave kameru malo dalje
i uključe tajmer.
onda su napravile previše slika,
tu, kod napuštene železničke stanice.
prvo su se poljubile,
onda kako su slike izlazile iz aparata
poljubac je postajao dublji,
sve dok nisu prestale
i samo se smejale.
i postoji puno drugih fotografija,
gde su u pokretu,
i samo se smeju.
jer u trenutku
nisu znale za drugo osećanje.
na poleđini poslednje fotografije pisalo je:
"tvoj osmeh mi je uvek bio najlepši."
april je zaplakala.
ali nije bila tužna,
već su njene suze bile
mešavina nostalgije i sreće.
kako mi osoba može nedostajati kao mesto?
ona je jedino srećno mesto koje sam poznavala,
pomislila je.
ESTÁS LEYENDO
ILUSTROVANA
Poesía"i kako drveće pravi senke, i vetar uvija grane, april, nažalost, i dalje postoji." [prva ljubav. prva prijateljica. prvi stranac. ilustracija na zidu.] UPOZORENJE: pomene nasilja
