Lažni život

Postala sam bolničarka?

Pridjem malo bliže, kako bih utvrdila svoje sumnje..

Ne znam da li da se radujem što sam u pravu i što to stvarno jeste on, jer bih ubuduće morala da se pomirim sa čudnom činjenicom da je počeo i da mi priviđa,
ili da tugujem što trenutno na njemu sede trojica nabildovanih momaka i tuku ga..

Cekaj malo.

Da li sam ja to rekla da bih tugovala zbog njega?

Ne.
Nisam.

Pa, nisam tako mislila.

Hana, saberi se!

Ponovo vratim pogled na njih, ali ugledam samo njega kako leži sav krvav sa ogromnim ranama..

Sta da radim?

Da mu pridjem i pomognem mu?
Ili da samo odem?

Hana, ne budi bezosecajna.Kako mozes da ga ostavis u ovom stanju?

"Hej, moze pomoc?"

Pa, izgleda da je on odlucio umesto mene.

Trgne me njegov duboki glas, te ga pogledam..
On vec gleda u mene.Vrat mu je blago podignut jer je verovatno osmatrao okolinu, ne bi li ugledao nekog ko bi mogao da mu pomogne..

I gle slucajnosti, to cu biti bas ja!

Uzdahnem, te mu pridjem.

Na kratko ga odmerim..
Sav je krvav, na licu ima dve poveće rane i sitne ograbotine, dok mu je telo u modricama,ali i dalje nije izgubio onu njegovu privlacnost..

Privlacnost?!Prećutaćemo ovo.

Prestanem da obraćam pažnju na moje nenormalno cudne misli, te vratim pogled na njegove rane.

Sta mu se, dođavola, desilo?!

Stavim jednu ruku na dno njegovih leđa, dok on prebaci svoju oko mog ramena, kako bi uspeo da ustane..

"Sta Vam se to desilo?"

Uplašeno ga pogledam i tek tada primetim da mu oci nisu ugalj crne, već da imaju i divnu smeđu nijansu..

"Da li mozemo, molim te, da predjemo na ti?Ovako me previse zbunjujes, malo smo na ti, malo na vi.."

Zbuni me svojim pitanjem..

Da li je to najbitnija stvar u ovom trenutku?!
Sav je u ranama, a njega zanima da li smo na ti ili vi?

Sve vise me zbunjuje i to pocinje da me uzasno nervira.

Nakasljem se, dok pokusavam da smislim pametan odgovor, ali on ne postoji..

"Ovaj, u redu.."

Zadovoljno se nasmesi i pogleda me u oci, te se oboje sapletemo o stepenik na ulazu u klub..

Nakaslje se, te kaze:

"Uzmi kljuceve iz mog dzepa."

Poslusno klimnem glavom, te uzmem kljuceve iz njegovog sakoa, dok se on pridrzava za mene..

Nakon sto moja znojava (ne znam zbog cega znojava, cak se ni na fizickom nisam znojila!) ruka konacno pronadje kljuceve, sva srecna pridjem prema vratima i otkljucam klub..

Polako odemo do njegove kancelarije, te se on odmah smešta u fotelju..

Cujem duboki uzdah, dok se drzi za rebra..

Kada shvati da ga gledam, uzvrati mi pogled, te zahvalno klimne glavom..

"Hvala ti.Ne bih uspeo bez tebe."