Druga prilika

Nova šansa za ljubav

"Prokleti alarm!",vičem u sebi i otvaram oči.Mrzim prvu smenu.Jeste da imam više vremena za sve,ali ne volim da ustajem rano.Razmišljam šta imam danas od predmeta.Čekaj,koji je danas dan?Aha,četvrtak.Nemam ništa bitno.Ustajem i odlazim u kupatilo.Uzimam četkicu i pastu da operem zube.Dok perem zube,posmatram svoje lice u ogledalu.Sranje!Opet još jedna bubuljica i to baš na bradi.Završila sam sa pranjem zuba i umivanjem.Uzimam korektor i stavljam na bubuljicu kako bih je makar malo sakrila.Kosu skupljam u rep i izlazim iz kupatila.Posle 15 minuta izlazim iz kuće i krećem u školu.Gledam na sat,06:25.Sranje,sranje,sranje!Andrea će me zaklati što kasnim.Stižem do njene kuće za rekordnih 8 minuta.Uh,dobro je,evo nje izlazi iz kuće.U tišini se pozdravlja sa mnom i zajedno nastavljamo do škole.Ćuti ona,ćutim i ja.Nisam navikla da kad idem sa nekim ćutim koliko god me mrzelo da pričam,pa ja prva progovaram:"Šta imaš prvi čas?"
"Srpski,nažalost.A ti?"
"Fizičko."Ona klima glavom i nastavlja da ćuti.Ostatak puta smo provele u tišini.
Stižemo u školu i ja odlazim u salu,a ona nastavlja gore uz stepenice do učionice.
"Vidimo se onda kasnije,ćao!" "Važi,ćao."

Ja odlazim u svlačionicu i pozdravljam se sa svima.

"Radiš fizičko?",pita me Tina."Radim,naravno."Smešim se i krećem da se presvlačim.Čas fizičkog kao i svaki drugi:trčanje,neke vežbice,a zatim odbojka.Pošto imamo sa još jednim odeljenjem fizičko,onda sa njima igramo odbojku preko mreže.Naravno,samo cure.Dečaci imaju svoj prostor za košarku i fudbal.Provela sam neko vreme igrajući odbojku i odlazim do profesora da ga pitam da li mogu do wc-a da pijem vodu.Klima glavom i ja odlazim.Silazim niz stepenice i odjednom zastajem jer sve oko mene počinje da se vrti.Naslanjam se na zid i zatvaram oči.Osećam nečiju ruku na svom ramenu,a zatim nečiji glas kako mi govori:"Hej,da li si dobro?".Otvaram oči i za divno čudo,vrtoglavica je prestala.Okrećem glavu i susrećem se sa nebesko plavim očima.Nekoliko sekundi sam samo tako zurila u njih kao hipnotisana.
"Hej,da li me čuješ?",ponavlja onaj isti glas.Odjednom sam se samo trgla i pogledala ga.
"Da,dobro sam,samo mi se malo zavrtelo u glavi."odgovaram tiho.
"Jesi li sigurna?Hoćeš da pozovem nekog?",pita me.
"Ne,nema potrebe.Sada sam dobro",stidljivo mu odgovaram.
"Dobro,kako ti želiš.Inače,ja sam Kristijan."Osmehuje mi se i pruža ruku.
"Ja sam Mia,drago mi je.uzvraćam osmeh i pružam ruku.Stajali smo tako nekoliko sekundi i gledali se.
"Mia,dođi ovamo,trebaš mi."čujem Tinu kako me doziva.Izvlačim ruku iz njegove i stidljivo se osmehujem.
"Izvini ali moram da idem sada.Vidimo se",okrećem se i odlazim u svlačionicu.
Čujem njega iza sebe kako govori:"Ćao Mia!"
Način na koji izgovara moje ime izmamljuje mi osmeh na lice.
"Gde si do sad,dođavola?Tražim te svuda!",govori mi Tina ljutito.
"Dobro aman,tu sam!Gde gori?"
"Da li se to meni prividja ili si ti malo pre pričala sa Kristijanom?",Tina me znatiželjno gleda.
"Jesam,pa?",odgovaram joj.
"Rekla bih da mu se sviđaš.",cereka se Tina.
"Ma hajde ne lupetaj gluposti,molim te.",iznervirano joj govorim.
"Ne lupetam ja ništa već to ozbiljno mislim.Ne znaš kako te je samo gledao."
"Tina,sada zaista preteruješ.Dečko je samo bio ljubazan i ponudio mi pomoć."
"Da,da to je u redu.Ali ja ti kažem da mu se sviđaš,znam to.Imam dovoljno iskustva sa momcima da mogu da procenim kada im se neka cura sviđa.",smireno odgovara.
"Znaš šta?Prestani da umišljaš!
Zaista mi nije potrebno još jedno bolno iskustvo.",tiho joj govorim.
"Mia,ne znači da ako Ivan nije želeo vezu sa tobom,da ni Kristijan ne želi.Pusti Ivana više,zaboravi ga.Nije vredan tvoje ljubavi,niti će ikada biti.Moraš pružiti šansu nekom drugom."
Gledam je sa suzama u očima.Ne!Nećes vala plakati više,pa dosta je bilo.
"Znam to Tina,ali je jako teško zaboraviti ga.Hajdemo sad.",govorim Tini i stavljam ranac na rame.

"Napokon kraj!",kažem sebi i izlazim iz učionice.Bio je ovo baš smoren dan.Otvaram vrata i izlazim iz škole.Maja i Nina su takođe sa mnom,idemo zajedno kući.Prelazim pešački i ugledam Kristijana na drugoj strani ulice sa Lukom,čekaju kao i mi da se na semaforu uključi zeleno kako bi prešli ulicu.Gleda u mene,pa skrene pogled.Pogledam i ja u njega,pa zatim skrenem pogled.Napokon zeleno.Podižem pogled ka njemu i susrećem se sa njegovim pogledom.Nasmejao mi se.Uzvratila sam mu,stidljivim osmehom.
"Alo Mia,zašto si toliko pocrvenela?",smešeći se pita me Nina.
"Nisam bre,samo ti se čini",odgovaram joj.Mrzim sebe što mi malo fali da pocrvenim kao paprika.