Druga prilika

Sudbina ima svoj plan

Vratila sam se kući i brzo utrčala u sobu.Bacila sam se na krevet i zatvorila oči.Pokušavala sam da još jednom u svojoj glavi pređem preko svega onoga što se upravo dogodilo.Nisam očekivala da ću ih videti obojicu danas.Da mi je neko pričao da će se to desiti danas, odmahnula bih glavom i rekla da je to nemoguće.
Kristijan je bio isti.Ništa na njemu se nije promenilo, ostao je baš onakav kakvog sam ga pamtila.Sada je samo bio još lepši.Očekivala sam da ga vidim  zaista srećnog, ali nije bio.Imao je novu devojku, ali izgledao je kao da ona nema neki poseban značaj za njega.Možda se ja varam i to nije istina, ali njegove oči su ostavile takav utisak.
Ivan je izgledao potpuno drugačije.Izrasla mu je brada, a kosa mu je baš porasla.Uvek je bila uredno podšišana.Sada su nemirni krajevi padali preko njegovih očiju.Izgledao je nekako sav u haosu i žurbi.Pitam se kako li je njemu.Da li je na fakultetu ili radi nešto i da li je srećan...ta pitanja su mi se vrzmala po glavi sve vreme...
U njegovim očima sam videla senku iznenađenja kada me je ugledao.Kao da mi je pogledom govorio da me razume i da zna koliko me je povredio.Kao da se na neki način izvinjavao.
To me je zaista uzdrmalo i stara sećanja na njega su počela da naviru.Setila sam se prvih dana našeg prijateljstva.Kako smo se upoznali u holu škole dok smo čekali da dođe nastavnik.Bili su to bezbrižni dani, ispunjeni nekom melaholijom i mirom..Nismo ni slutili da ćemo se sada jedno prema drugom ophoditi kao stranci.Kao da se nikada nismo upoznali i družili.Kao da nismo proveli najlepše godine našeg tinejđžerskog doba zajedno.Teško je sve to znati i biti u stanju da ne možeš ništa da uradiš povodom toga.Jer ne utičeš samo ti na to.Sudbina je jednostavno umešala svoje prste i razdvojila nas.Bog sam zna zašto je to dobro.

Dani su prolazili i ja sam skoro zaboravila na Ivana.Pokušavala sam da potisnem sećanje na naš iznenadni susret i usredsredila sam se na druge stvari.Polako smo se spremli za more i datum polaska je bio sve bliži.Za tri dana krećemo i trenutno smo svi u haosu oko priprema.Šta poneti i koliko poneti.Mislila sam da će mi kofer eksplodirati kad sam napokon uspela da ga zatvorim.
" Aman Mia pobogu!", rekla je mama i stavila ruke na bokove, " Pa zar moraš sve to da poneseš?"
" Ali sve mi je to potrebno.", slegnula sam ramenima i osmehnula joj se.
" Ti si luda.", podigla je ruke u znak predaje i izašla iz sobe.

Sve je bilo spremno.Ubacili smo sve kofere i sve stvari koje su nam potrebne u vidu lopti, nekih sunđera i dušeka.Išli smo u dva odvojena auta koja su bila poprilično velika i uspeli smo svi da stanemo.Bilo je nas osmoro.Dvoje su odustali, tačnije Kaća i Mina, jer su imale neke druge planove i nisu mogle da otkažu.
Krenuli smo oko 2 sata ujutru.Ja sam sedela napred pored Alekse koji je vozilo, a Milena i Jana su bile pozadi.
U drugom autu su bili Luka, Miloš, Tina i Andrea.Oni su išli iza nas.Putovali smo celu noć bez prestanka.Ja sam dremala malo jer sam bila umorna i nisam mogla više da izdržim.Jana i Milena su čvrsto spavale pozadi,a Aleksa je bio usredsređen na put i oprezno vozio.Popio je nekoliko energetskih pića i dobro se naspavao prethodnog dana kako bi bio budan.
Oko 6 sati ujutru stali smo na jednu pumpu kako bi natočili gorivo i nešto jeli.
Svako ja naručio šta je hteo.Ja sam uzela kafu i sendvič i svi smo seli ispred jer je vreme bilo divno.Svanulo je odavno i jutro je bilo prijatno i sveže.Završili smo sa doručkom i uputili se kao automobilima.
" Ja ću da vozim sad, odmori ti malo.", rekla sam Aleksi i on je klimnuo glavom dobacujući mi ključeve.
" Hvala ti.Pokušaću da malo odspavam.", rekao je i ušli smo unutra.Smestili smo se i polako krenuli.Na granici smo prošli bez problema i imali smo sreće što nije bilo preterane gužve.Stigli smo u Dubrovnik oko 9 sati ujutru.Smestili smo se u kuću gde smo rezervisali tri sobe.Jana,ja i Milena smo bili u jednoj, Miloš, Luka i Aleksa u drugoj, a Tina i Andrea su se smestile u trećoj.
Delili smo zajedničku dnevnu sobu i kuhinju i imali smo dva odvojena kupatila.Balkon je bio divan i pogled na more i plažu koji se pružao sa balkona je oduzimao dah.
" Hajmo na plažu.", rekla sam gledajući čežnjivo u pravcu mora.Svi su se složili i uputili smo se ka plaži nakon što smo uzeli sve neophodne stvari.
Plaža je bila udaljena nekih 5 minuta od mesta gde smo smešteni.Nije bilo previše ljudi kad smo stigli, ali kako je vreme odmicalo počelo je da pristiže dosta njih.
Rasprostrali smo peškire na pesak i iznajmili nekoliko ležaljki.
" Hajmo u vodu.", povikala je Jana.Svi smo pojurili za njom.Voda je u početku bila hladna, ali kako smo sve više vremena bili u njoj, postala je topla i prijatna.Bila je čisto plave boje.Proveli smo neko vreme plivajući i dobacivajući se loptom.Svi su bili živahni i uživali u svakom trenutku.