Druga prilika

Duhovi prošlosti

Sedim do prozora i posmatram oblake.Nebo je vedro.Izvijam usnu o osmeh kad se setim kako pre nisam smela ni da pomislim da letim avionom.Strah od visine je bio neizbežan.Nikada ne bih pomislila da ću ga se rešiti jednog dana.Sada sam spokojno posmatrala ravnice ispod nas.Znam da nema razloga da se plašim.

Stigla sam u dom i ušla u sobu kako bih ostavila stvari.Zatekla sam Hanu za laptopom i čim me je videla skočila je sa kreveta i zagrlila me.
"O Bože, pa šta se dogodilo da si morala da odjuriš odavde?", uzdahnula sam i sela na krevet.Umorna sam da ni sama ne znam kako sam uopšte budna.Nisam spavala skoro čitava dva dana.Potreban mi je odmor, vapim za njim.
"Hajde sedi, ispričaću ti sve.", Hana je sela pored mene i ja sam počela polako da joj pričam sve što se izdešavalo prethodnih dana.Od poziva kako je Aleksa povređen, pa sve do našeg pozdrava danas ujutru.Hana me je pažljivo slušala i u njenim očima sam videla saosećajnost koju oseća prema meni.Pružila mi je ruku i brzo me zagrlila.
"Žao mi je što si morala da prolaziš kroz sve to.", rekla je Hana i još jače me stegla.
"Dobro pa je sve prošlo kako treba i što je najvažnije, Aleksa je dobro.", nasmejala sam se i borila se da ne zaplačem.
"Drago mi je da je on dobro i da si se vratila spokojna na neki način."
"Spokojna jesam, ali žao mi je što nisam ostala sa njim barem još nekoliko dana.", tužno sam je pogledala.
"Vijerujem ti, ali imala si sreće što si uopšte otišla."
"To znam i ja.", ostale smo tako da pričamo još malo i da mi Hana prenese sve što se izdešavalo prethodna dva dana.Ispit je položila desetkom i mnogo me je obradovala.
"Daće Bog da i ti tako prođeš pa ćemo da proslavimo kako dolikuje."
"Videćemo."

Nakon što sam se okupala i oprala svu tugu koja me je pratila ovih 48 sati, legla sam u krevet želeći da se odmorim.Poslala sam mami poruku da joj javim da sam stigla i da ne brine.
Okrenula sam se na drugu stranu i u sebi se pomolila za zdravlje svih ljudi, pa i mojih najbližih.
Nedugo za tim, utonula sam u čvrst san.

"Ne, to nije istina! Ne može biti!", vrtela sam glavom zatvorenih očiju, pokušavajući da se oduprem tome što čujem.Nakon nekoliko sekundi otvorila sam oči, plitko disajući.Pokušavala sam da unormalizujem disanje i da se uverim da je sve to bio sam jedan ružan san.Sanjala sam kako su mi saopštili da je Aleksa umro.Ja sam pokušavala da im ne verujem, ali oni su me ubeđivali da je to istina.Ustala sam i otišla do kupatila.Pustila sam mlaz vode da teče i umila se.Hladna voda mi je prijala.Vratila sam se u krevet i pokušavala da ponovo zaspim, ali uzalud.Nikako nisam mogla ponovo da se uspavam.Uzela sam telefon da vidim koliko je sati.
08:33. Hana još uvek spava.Subota je.Pošto nisam mogla više da spavam, ustala sam da se obučem i operem zube.Nisam htela da pravim buku u sobi i da probudim Hanu, pa sam izašla.Otišla sam do menze da uzmem kafu i nešto da pojedem.Uzela sam kutiju integralnog keksa i šolju kafe, pa sam izašla napolje na svež vazduh.Sunce je sijalo, ali je nebo bilo oblačno.Najavili su kišu za danas.Sela sam na klupu i stavila kutiju keksa pored sebe i otpila gutljaj kafe.Sladak ukus mi je prijao i uživala sam u njemu.Setila sam se da bih mogla da pozovem Aleksu da vidim kako je.Vadim telefon iz đžepa i okrećem njegov broj na Viberu.
Javlja se posle nekoliko zvona sav razdragan.Osmeh mi se razvlači licem na sam zvuk njegovog glasa.
"Već mi nedostaješ da znaš.", rekao mi je tužno.
" I ti meni nedostaješ.Kako se osećaš danas?", pitam ga zabrinuto.
" Mnogo bolje.Doktori kažu da ću moći da izađem za nekoliko dana, a za dve do tri nedelje se vraćam na akademiju.", zvučao je tako srećno.
" Drago mi je zbog toga.Znam koliko si nestrpljiv da izađeš odatle i da se vratiš na akademiju."
" Znaš me, šta drugo da ti kažem.", nastavio mi je da mi priča šta ga sve čeka kad se vrati.Propustio je dosta časova i vežbi.Jedva čeka da ponovo obuče uniformu i tu njegovu nestrpljivost prenosi na mene.Sećam se dana kada sam otišla na njegovu zakletvu.Izgledao je tako lepo u uniformi, sav ponosan što je nosi.Ne mogu da opišem koliko njemu znači što je uopšte na akademiji.Od svojih malih nogu je sanjao da jednom obuče vojničku uniformu.Obožava istoriju.To je njegova strast i nešto u čemu se pronalazi.Razumem ga upotpunosti jer isto to osećam i ja prema knjigama i književnosti.S jedne strane delimo sve to, samo svako na svoj način kroz različite stvari.