Druga prilika

Za šta se boriti?

Čujem prigušene glasove oko sebe.Čini mi se kao da čujem mamin glas.Oh, tako mi prija zvuk njenog glasa.Pokušavam da otvorim oči, ali ne mogu.Osećam kao da imam težak teret na njima koji mi ne dopušta da ih otvorim.Ponovo tonem u tamu,oko mene je tama.

"Mila moja,probudi se.Molim te otvori oči, tu je mama.Ne idem nikuda, ali molim te vrati mi se.Nedostaješ nam svima puno.", čujem mamu kako mi priča kroz suze.Čujem sve.Mama, pomozi mi.Spasi me ove tame, molim te...
Ali uzalud, kao da me nešto vuče na dole i ponovo me nema.

"Hej ti...nedostaješ mi previše.Potrebna si mi jako i probudi se više, ne znam kako ću dalje bez tebe.Hajde molim te, meni za ljubav otvori te tvoje divne oči i pogledaj me.Hajde Mia, možeš ti to, jaka si dovoljno.", Kristijan tiho govori kao da šapuće samo meni, samo da ga ja čujem.
Nedostaješ i ti meni jako, ali ne znam kako da se spasim ovog mraka oko sebe.

Imam jaku potrebu da odem u kupatilo.Osećam kako će mi bešika eksplodirati svakog časa.
Pokušavam da otvorim oči i ovog puta uspevam.Kao da me je neka jaka svetlost povukla na površinu i uspela sam da se probudim.
Polako okrećem glavu i ugledah Milenu kako sedi na stolici pored kreveta.Iskrivila je glavu i spava.Bopogu ukočiće se tako.
Pokušavam da je dodirnem, ali čim sam podigla ruku oštar bol u rebrima me je sprečio da je pomerim.Mrštim se od bola i navaljujem se na jastuk.Odahnula sam kad je jak bol prošao.
"Milena, hej probudi se.", šapućem joj.
Ona se odjednom trgla ne znajući gde se nalazi. Podigla je glavu prema meni i iskolačila očima kao da je videla duha, a ne mene.
"Bože, pa ti si budna!", vrisnula je.Skočila je sa stolice i počela da se smeje i plače u isto vreme.
"Tu si, stvarno si tu.", pokušala sam da se smejem ali ni to ne mogu.Čim se napregnem, bol u rebrima me preseče.

"Prestani da se smeješ jer teraš i mene, a ja ne mogu jer me sve boli." ,govorim joj kroz suze.
"Okej neću, izvini.Samo ne mogu da verujem da si se napokon probudila.Čoveče, bila si u komi čitave 4 nedelje.Mislili smo da ćemo te izgubiti.", počela je da plače i prišla je da me uhvati za ruku.Stegla sam je i počela da plačem.Nisam mogla da poverujem da sam toliko dugo spavala, da me toliko dugo nije bilo.Čudo je što sam uopšte živa.
"Hej, prestani da plačeš.Sad sam tu i volim te.Nedostajala si mi."
"I ti si meni lujko.Idem da pozovem tvoju mamu, tu je ispred."

Zadobila sam teške povrede rebara i glave.Dva rebra su napukla i još uvek se oporavljaju i ne znam tačno koliko dugo će biti potrebno da se sve vrati u normalu.Bila sam u komi 4 nedelje jer otok na glavi nikako nije hteo da splasne.Bili su u panici da će se povećati ili će čak ostati tako pa bi to dovelo do još većih komplikacija.Desilo se čudo pa je počeo da se smanjuje.
Ostala sam u bolnici još nekoliko dana kako bi obavili još neke preglede i analize.Napokon su se uverili da sam dobro i da mogu da idem.Jedva sam dočekala dan kada ću se vratiti kući.Muka mi je više bolničkog mirisa,hrane i svih ljudi oko sebe koji me nadgledaju nonstop i ne daju mi prostora.Osećala sam se kao u zatvoru.
Oh,toliko mi je nedostajala moja kuća, moja soba, moje dvorište,moj pas, miris zumbula u vazi na mom radnom stolu, moj kutak.Koliko sam zapravo srećna što sam se vratila živa.

Narednih nekoliko nedelja bila sam u totalnom haosu.Imala sam toliko obaveza oko škole i svega onoga što sam propustila u prethodnih nekoliko nedelja.
Morala sam da odradim razne kontrolne i pismene vežbe kako bi mogli da mi zaključe ocene.
I tako je školska godina bila gotova.Čoveče,ne mogu da verujem da je završena.Još jedna i kraj srednje škole.Nisam još spremna za to.Ni sama još ne znam šta ću upisati dalje.Toliko se dvoumim i razmišljam da ne znam kako ću uspeti da se odlučim za nešto uopšte.

Svi su oko mene i ne daju mi da budem sama ni sat vremena od kako sam se vratila iz bolnice.Aman ljudi, potrebno mi je prostora i moje samoće.
Nisam navikla da me neko nadgleda po čitav dan pitajući me da li mi je nešto potrebno ili boli li me nešto.
"Ne!Ne boli me ništa i ništa mi nije potrebno sem da me se okanete malo!", povikala sam i otišla u sobu zalupivši vratima.
Lelgla sam u krevet, pokrila se i počela da plačem.Ne mogu više, ali stvarno.Želim da budem sama malo.
Telefon počinje da zvoni i uzimam ga kako bih videla ko zove.Kristijan.Ne mogu sada i sa njim da se raspravljam.
Ali on uporno nastavlja da zove i to me izluđuje.
"Molim?"
"Zašto se ne javljaš toliko dugo, šta se dešava?"
"Ne dešava se ništa, samo hoću da me malo svi pustite na miru" ,derem se na njega.Pokušavam da se smirim i usporim disanje.
"Izvini, nisi ti ništa kriv i žao mi je što vičem na tebe."
"Nije bitno Mia, hajde pokušaj da se smiriš malo i spustiš loptu.Hoćeš da popričamo?", da želim da te vidim i da se sakrijem od svih i budem samo sa tobom.Potreban mi je neopisivo.
"Hoću."
Posle sat vremena nalazimo se kod njega u stanu.Ana je u svojoj sobi i piše neki domaći.Pozdravila sam se sa njom i izašla.
"Hajde sad mi reci šta je bilo?", gleda u mene molećivim pogledom.
"Ništa nije bilo.Samo ne znam šta se dešava sa mnom.Nisam ista osoba kakva sam bila pre ove nezgode.Nešto se u meni promenilo i ja ne mogu da saznam šta.Sve mi smeta i svi mi smetaju.Mama i tata me prate u stopu i ne daju mi da budem sama.Plaše se da mi se ponovo nešto ne dogodi.Ali oni ne razumeju da se i ja plašim.Mnogo.Ali ne mogu i dalje živeti pod njihov staklenim zvonom.Znam da žele da me zaštite jer su preživeli traumu dok sam ja bila u komi.Žao mi je što sam ih stavila u takvu poziciju, ali ja se nisam pitala.", počinjem da plačem.Sve ono što se skupljalo u meni sve ovo vreme napokon je puklo i ja više nisam mogla da se suzdržim.Kristijan mi je prišao i zagrlio me, a ja sam uronila svoje lice u njegov vrat i nisam prestajala da jecam.
Ne znam koliko je vremena prošlo tako.On me je samo čvrsto grlio i šaputao umirujuće reči.
Kada sam napokon isplakala sve suze ovog sveta, podigla sam glavu i susrela se sa njegovim pogledom.Obrisao je suze sa mog lica i poljubio me.Tako mi je nedostajalo njegovo prisustvo da ni sama nisam bila svesna koliko.
"Slušaj me.Sve će biti u redu.Upamti to.Sve ovo što kroz sada prolaziš će nestati i jednoga dana ćeš zaboraviti na to.Ne upotpunosti, ali većinom hoćeš.
Naravno da jesi ista kao što si i pre bila.Naravno da te je sve to na neki način promenilo, ali ti si zapravo ista.To sve te je naučilo nečemu i budi zahvalna što si prošla još jednu lekciju u svom životu i ako ona nije bila nimalo laka.Svi se mi brinemo za tebe da ti bude dobro i da budeš srećna, ništa više.Zato pokušaj da razumeš mamu i tatu i nemoj više tako da se ponašaš prema njima.Nisu oni krivi, a nisi ni ti.
Zapamti da te volim, bezuslovno.", poljubio me je i bacila sam se u njegovo naručje.
"Volim i ja tebe.Hvala ti za sve.", šapnula sam mu i još jače ga zagrlila.Napokon se nalazim na najsigurnijem mestu na svetu, Kristijanov zagrljaj.