Druga prilika

Za tebe sve, tebe ni za šta

Sedim na krevetu i pokušavam da poverujem u ono što sam čula pre nekoliko minuta.Nemoguće je da se ovo dešava.Do samo pre nekih pola sata sve je izgledalo u redu, a onda samo jedan poziv promeni sve.Razmišljam šta treba da uradim.Ni sama ne znam šta ću i kako ću.Moram da odem za Beograd da ga vidim, moram.
"Sranje!", povikala sam i naslonila sam dlanove na lice.Pa ja za dva dana imam ispit, kako ću to da propustim?To mi je jedan od najbitnijih predmeta, ne mogu da ne odem.O Bože, zašto mi se ovo dešava, zašto sad?
Aleksa mi je bitniji od svega, ali kako ću da izvedem da ne izadjem na ispit?
Pokušala sam da se smirim nekako, obrisala sam suze, uzela torbu i izletela iz sobe.Uputila sam se ka metrou i uhvatila prvi voz do fakulteta.Ušla sam unutra i otišla do učionice da vidim da li je profesorka kod koje imam ispit tu.Srećom, još nije otišla imali su neki seminar.Pokucala sam na vrata, pozvala me je unutra ne gledajući ko kuca.Podigla je glavu i iznenadila se kad me je ugledala.
"Mia, what are you doing here?", pitala me je podigavši obrvu.
"I need to ask You something.", nervozno sam joj prišla i počela da joj pričam u čemu je problem.Pažljivo me je slušala dok sam ja pokušavala da ne zaplačem i ako su mi oči bile pune suza i jedva sam se držala na nogama.Pružila mi je ruku i rekla da sednem.Sela sam na stolicu, a ona se navalila na katedru i posmatrala me.Kada sam joj rekla šta sam imala, ona je ćutala.Posle nekoliko sekundi je progovorila:"I am sorry about your friend.Don't worry, I will take care of that."
Zahvalila sam joj se i izašla.Nisam mogla da verujem da će moći da mi pomogne, ali uspela sam.Putujem za Beograd prvim letom.Ispit ću polagati kad se vratim, ali ne smem dugo da se zadržavam, maksimum tri dana.I to mi znači, samo da vidim Aleksu.Moram da budem uz njega sada, ne smem da ga ostavim samog.Znam da on mene ne bi ostavio, ne smem ni ja njega.Samo da on bude dobro, ostalo ćemo sve lako.
Izlazim iz zgrade fakulteta i vraćam se natrag do doma.Ulazim u sobu i na brzinu pakujem neke stvari čisto da imam nešto da obučem.Ostavljam Hani poruku gde sam i da ću joj sve objasniti kad se vratim.Brzo izlazim iz sobu i taksijem idem do aerodroma.
Uspela sam da stignem da kupim kartu za let u 6 sati.Moraću da sačekam jer je sada tek 4, ali to je najraniji let, kasnije imam tek u 9.Nema šanse da toliko dugo čekam, moram što pre da odem odavde.
Dok sam čekala da nekako vreme prođe, otišla sam da kupim kafu i nešto da pojedem jer nisam ništa jela od jutros.Nastavim li tako, srušiću se negde, a to sebi ne smem da dozvolim.Neophodno je da ostanem jaka u ovom trenutku i da se smirim.
Sela sam za sto u najbližem restoranu ovde i jedem sendvič.Muka mi je šta god da stavim u usta, imam osećaj kao da ću se svakog trenutka ispovraćati.
Nekako sam na silu pojela sendvič i popila kafu.Vreme je srećom brzo proletelo.Pošto sam prošla kroz kontrolu i predala kofer, otišla sam da se ukrcam u avion.Sela na prvo slobodno sedište.Izvadila sam slušalice iz torbe i pustila muziku kako bi se odbranila od svih ružnih misli.Ne sećam se da sam zaspala, ali probudio me je zvuk stjuardese kako javlja da ćemo uskoro da sletimo.
Pošto sam uzela kofer i izašla sa aerodroma, uputila sam se u bolnicu na Banjici, tačnije na VMA, tamo je smešten Aleksa.Ušla sam unutra i otišla do prijemnice da se raspitam na kom je spratu.
Medicinka sestra koja radi na prijemnici me je uputila na drugi sprat, ali mi je rekla da se nalazi na Intezivnoj nezi i da nije nikome dozvoljen ulaz unutra, jedino ako doktor odobri.
Liftom sam se popela do drugog sprata i posle nekoliko minuta traženja, ugledala sam njegovog tatu kako stoji ispred vrata Intezivne nege.Iznenadio se kad me je video i pošao ka meni.Brzo me je zagrlio i poljubio u glavu.
"Hvala ti što si došla, mnogo ti hvala.", rekao je očima punim suza.
"Nema potrebe da mi se zahvaljujete, učinila bih sve samo da dođem da ga vidim.Nego, kako je on?", Peđa je seo na stolicu i ja sam sela pored njega.
"Nije dobro, uopšte nije dobro.U komi je otkako su ga doveli ovde i nikako da se probudi.Zadobio je teške povrede.Upucali su ga dva puta i uspeli su nekako da izvade metke, ali unutrašnje krvarenje je još uvek tu.Rekli su mi da drže sve pod kontrolom, ali ne zavisi samo od njih, zavisi i od njega.", spustio je glavu i obrisao suze.Potapšala sam ga po ruci.
"Zašto ne možemo da ga vidimo?", pitala sam i pokušavala da ne zaplačem.
"Ne dozvoljavaju još nikome, pa čak ni meni.Ja ne znam kako ću bez njega, ne sme...", nije mogao više da priča i brzo ustao i otišao do kupatila.Ja sam ostala da sedim i pustila suze da same klize niz moje obraze.Nisam mogla da poverujem da je stanje ovoliko ozbiljno, da skoro njegov život visi o koncu.Preneo me je iz razmišljanja Miličin glas.Milica je njegova majka, nisam znala da je i ona tu.Pitam se ko li je ostao da čuva Katarinu i Nikolu.
"Hej, pa kad si ti stigla?", pitala me je i sela pored mene držeći me za ruku.
"Pre nekih pola sata sam sletela i odmah došla ovde.Kako ste Vi?", posmatram je i pokušavam da protumačim njeno lice.Izgleda da se dobro drži, mada mislim da sakriva sva svoja osećanja jer ne želi da prihvati da je situacija baš loša.
"Guram nekako, šta ću.Moram da budem pri sebi, ne smem da se lako predam.On mora da bude dobro, on je Aleksa.", oči su joj se brzo napunile suzama i okrenula je glavu u stranu.
"Biće on dobro videćete.Još dugo ćemo imati prilike da budemo svi sa njim.Ne brinite.", pokušavala sam da je utešim iako ni samu sebe nisam mogla da ubedim da verujem u to.
"Hvala ti što si došla Mia, stvarno nam puno znači.I Aleksi, što je najvažnije.", uputila sam joj ohrabrujući smešak i ostale smo tako da sedimo u tišini i da se molimo u sebi da sve bude u redu.


Posle nekog vremena odveli su Aleksu na još jednu operaciju kako bi pokušali da zaustave unutrašnje krvarenje.Ja, Peđa i Milica smo sedeli ispred operacione sale i čekali da saznamo vesti.Kroz glavu mi je prolazilo milion stvari.Nisam znala šta da mislim više.Jedino što sam želela je da on bude dobro i da se ova noćna mora već jednom završi.Ni slutila nisam da će se ovako nešto ikada dogoditi, ali ni sami ne znamo šta nam donosi novi dan.
Sedeli smo svo troje u tišini, svako obuzet sopstvenim mislima.Saznala sam da su Kaća i Nikola kod kuće i da ih čuva baka.Inače, Kaća i Nikola su Aleksini mlađi sestra i brat.Kaća ima 13 godina, a Nikola 10.Oni su veoma dobri klinci i trenutno ne mogu ni da zamislim kako se osećaju.Veoma su vezani za Aleksu i znam koliko im samo nedostaje i koliko im je teško palo što se odselio i otišao u Beograd.Nadam se da će se sve završiti kako treba i da će moći da se vrati kući svojim najbližima.

Trgli smo se kad smo čuli otvaranje vrata.Iznosili su Aleksu i odneli ga ponovo u odeljenje Intezivne nege.Nisam uspela da mu vidim lice jer su ga brzo odneli.
Doktor je izašao nakon nekoliko sekudni i uputio se ka nama kad nas je video.
Odmahnuo je glavom i progovorio:"Nemam baš neke radosne vesti za vas.", kada sam čula kako je izgovorio ovo nešto snažno me je preseklo u grudima.Pokušavam da usporim disanje i da se usredsredim na ono što doktor govori.
"Uspeli smo da zaustavimo unutrašnje krvarenje.Ne znamo još koliko dugo će on biti u komi, ali bilo bi poželjno da se uskoro probudi inače će biti posledica.Narednih 24h su veoma bitna za njega, nadajmo se da će se probuditi i da nećemo morati da brinemo o posledicama."
"Kad ćemo moći da ga vidimo?", tiho sam progovorila kao da se plašim da pitam bilo šta.Pogledao me je i slegnuo ramenima.
"Imaćete priliku da ga vidite, ali ne smete dugo biti unutra.Neka ide svako po jedan, nemojte svi zajedno."
"Hvala Vam.", Milica se zahvalila i ona i Peđa su otišli da ga vide.
Ja sam ostala da stojim i osetila sam kako mi noge klecaju.Smogla sam nekako trunkicu snage da odem do kupatila.Ušla sam unutra i pogledala u ogledalo.Ne ličim na sebe i ne prepoznajem osobu u koju gledam.Izgledam kao da me je pregazio brzi voz i da ću svakog trenutka da se srušim na pod.Puštam vodu i umivam se, razbuđuje me hladna voda.Izlazim iz kupatila i sedam na klupu.Ostaviću Peđu i Milicu da budu sa njim, ja mogu i kasnije otići do njega.Neka oni budu malo sa njim, možda će imati neki uticaj na njega.

10:00. Sedim u bolničkoj kafeteriji i pijem kafu.Sama sam.Milica i Peđa su gore kod Alekse.Nisam spavala skoro celu noć.Dremala sam malo, ali nikako nisam mogla da zaspim.Jednostavno nisam mogla, iako je moj organizam vapio za snom i odmorom, moja duša ipak nije želela.
Bila sam kod Alekse već dvaput.Samo sam sedela i posmatrala ga.Nisam mogla da ga prepoznam, bio je tako bled i slab.Nije ličio na mog Aleksu, kao da je bio neka druga osoba.
Za nekih 5,6 sati će isteći onih 24 sata.Ne znam šta će biti, ne znam da li će se probuditi do tada.Dodje mi da vičem na sav glas, ali ne mogu.Samo želim da se on probudi.Samo to.Ništa više ne tražim.Prenuo me je iz misli zvuk mobilnog.Milena je, javljam se.
"Hej, kako si?", čujem njen zabrinuti glas.
"Dobro sam, još uvek čekamo da se probudi.", jedva govorim.
"Biće on dobro Mia.", Milena pokušava da me ohrabri, ali ni ja sama ne znam da li mogu da verujem u to.Više ne.Tako jako želim da verujem u ono što mi priča, ali ne mogu jednostavno, jače je od mene.
"Valjda hoće.", pošto više nisam mogla da pričam, spustila sam slušalicu i otišla gore da ga vidim.Milica i Peđa su bili ispred.
"Mislim da je na tebe red sada.", rekla je Milica i uputila mi tužan smešak.Klimnula sam glavom, otvorila vrata i ušla unutra.Približila sam se krevetu i sela pored njega.Posmatram Aleksino lice.Nije toliko bled kao što je bio juče, kao da mu se boja vraća.Ili možda ja to samo umišljam jer jarko želim da je tako.Razni aparati su oko njega, boca za infuziju, aparat koji meri otkucaje srca i pritisak i još razne neke gluposti.Moram tako da ih nazovem jer bi ih i Aleksa tako nazvao.Nikad nije voleo da ide kod lekara, oduvek je mrzeo miris bolnice.Uvek je bio sav živahan, otporan na sve i nikad nije dozvoljavao da ga neka prehlada ili grip savladaju.
Zato mi je jako teško da ga gledam sad ovakvog skroz nemoćnog kako leži i spava.
Ni sanjala nisam da se ovakvo nešto može njemu dogoditi.Nije zaslužio ništa od svega ovoga.
Uhvatila sam ga za ruku i počela da plačem.Pustila sam da suze učine svoje jer više nisam imala snage da se suzdržavam.To je Aleksa, mogu da plačem koliko god poželim jer ispred njega se nikad nisam pravila da sam neko ko nisam.On me zna, zna sva moja najdublja osećanja i sve moje najteže tajne.On, Jana i Milena su jedine osobe koje ja mogu da nazovem svojim najboljim prijateljima.Jer oni to zaista jesu i neizmerno sam zahvalna što su deo mog života.
"Molim te probudi se.", nisam mogla više da ćutim, moram da pričam sa njim.
"Hajde molim te otvori oči i pogledaj me.Uveri me da će sve ovo proći, jer ja ne znam šta ću ako ne prođe.Znaš i sam da ja ne mogu bez tebe.Ti si jedini muški prijatelj sa kojim ja mogu da razgovaram o svemu.Pa čak kad i u tri ujutru razgovaramo o nekim totalnih glupostima koje nemaju veze s vezom.Nedostaje mi razgovor sa tobom, ne možeš da zamisliš koliko.Potreban si mi, mnogo si mi potreban.Ni sama nisam znala koliko samo možeš da mi nedostaješ dok svako od nas nije otišao na svoju stranu.Trebaš mi da pričamo, da mi daješ savete, da me tešiš, da me govoriš kako ću uspeti sve da završim što želim, kako ću ostvariti svoje snove i kako ću imati svoju biblioteku jednog dana.Potrebno mi je da to čujem jer samo tebi verujem kad mi kažeš to, je l znaš?Zato te molim da se probudiš, svima nama značiš neopisivo mnogo.Otvori te tvoje oči, hoću da vidim svog najboljeg druga ponovo.Jer ne mogu bez njega, stvarno ne mogu.On je nešto najvrednije što imam u životu i nisam spremna niti ću ikada biti da ga izgubim.Ne sada, ne nikada.Volim te druže, vrati mi se.Čekam te, tu sam, samo se vrati.", stežem njegovu ruku i približavam je svom licu kako bih je poljubila.Kad bi samo mogao da me čuješ, kad bi samo čuo sve ovo što sam ti rekla.
Ne znam koliko dugo sam samo stajala tako, držala njegovu ruku i plakala.Posle nekog vremena sam se smirila i zatvorila oči.Pokušavala sam da umirim svoje srce.Pokušavala sam da čujem kako diše, ali sve što sam mogla da čujem jesu aparati oko mene i otkucaji njegovog srca.
Bila sam potpuna mislima odlutala, da sam jedva primetila kako me steže za ruku.Prvo sam pomislila da umišljam i da se to ne dešava zaista, ali njegov stisak je postao da bude jači.Trgla sam se i pogledala ga.Mučio se da otvori oči, njegovi kapci su se pomerali, ali nikako nije mogao da ih otvori.Posle nekoliko sekundi uspeo je, otvorio je oči.Prvo nije znao gde se nalazi i gledao je unaokolo, a onda je zaustavio pogled na meni.Posmatrao me je i odjednom je izvio usnu u smešak.
"Pozdrav malecka.", progovorio je tiho i ja nisam mogla da verujem u ono što vidim i čujem.Počela sam ponovo da plačem, ali sada ne zato što sam bila tužna, već zato što nisam znala kako da izrazim sreću koja se pojavila u meni.U isto vreme sam se smejala kao luda i plakala.Kad sam se napokon smirila progovorila sam:" Pozdrav i tebi druže.Hvala ti što si nam se vratio.", nasmejala sam se i ustala.Nagnula sam se ka njemu i spustila lagan poljubac na njegovo čelo.Zatim sam ga pogledala.
"Hvala tebi što si tu.", uzvratio mi je osmehom.
Izašla sam iz sobe i ugledala Peđu i Milicu ispred.
"Probudio se.", rekla sam im i uputila im ohrabrujući osmeh.Oni su brzo ustali ne verujući u ono što su čuli i ušli unutra.Nasmejala sam se u znak olakšanja i ostavila ih da se pozdrave sa njim.

Pošto sam otišla da nešto pojedem jer sam osetila veliku glad, vratila sam se nazad.Iznanadila sam se kad sam uhvatila sebe kako sam gladna, a ustvari nije ni čudo kad nisam ništa jela od juče.Uzela sam kafu i sela na klupu.Peđa i Milica su još uvek bili unutra.
Ne mogu da opišem koliko mi je drago, koliko sam srećna što je on ponovo sa nama.Napokon nam se vratio i sad nema potrebe za brigom.Najvažnije je da je on tu.

Kasnije je došao doktor da ga pregleda i da se uveri da je sve u redu sa njim.Prebacili su ga u drugu sobu jer nije bilo više potrebe da bude na Intezivnoj nezi.
Boja u licu mu se povratila i on je sada bio vedriji.Neverovatno je kako se čovek promeni, a do skoro je izgledao tako nemoćno.Hvala Bogu da je dobro.
"Hvala ti na svemu Mia, mi zaista ne znamo kako da ti se zahvalimo", iznenadili su me Peđa i Milica.Zagrlila sam ih oboje.
"Nemojte da mi se zahvaljujete, ja bih za njega došla sa drugog kraja sveta samo da se uverim da je on dobro.", odobravajuće su klimnuli glavom i ostavili me kako bih mogla da se pozdravim sa Aleksom.Ušla sam untra i susrela se sa njegovim vedrim izrazom lica.Sela sam pored njegovog kreveta i nasmešila mu se.
"I kako se osećaš?", nestrpljivo sam čekala da mi odgovori.
"Dobro sam, hvala ti.", uputio mi je pogled koji govori da je stvarno to misli.Pružila sam ruku ka njemu i on mi je brzo pružio svoju.
"Zaista ti hvala Mia.Verujem da si imala dosta obaveza oko škole kao što si pričala i žao mi je ako sam ih sve poremetio.", u njegovim očima sam videla neki oblik krivice.
"Nemoj slučajno da sebe kriviš za ovo.Ti znaš da bih ja sve uradila za tebe, pa čak i preletela ceo svet ako treba samo da te vidim.Ovo je ništa što sam ja uradila.Važno je da si ti tu, živ i zdrav.Sve ostalo je manje važno.", još jače mu stiskam ruku.
"Znam, hvala ti što postojiš Mia, ne znam kako bih prošao kroz sve ovo da ti nisi bila tu.", vidim odsjaj suza u njegovim očima.
"Za to služe najbolji prijatelji, ne zaboravi da sam uvek tu.", klimnuo je glavom i stidljivo se nasmejao.
"Nažalost moram da idem sada, moram da se vratim zbog ispita.Ali obećavam ti da kad završim sa svim obavezama koje ima, dolazim da te vidim.
"Obećavaš?"
"Reci mi kad sam te izneverila?"
"Nikad.", nasmešila sam se i poljubila ga.Okrenula sam se da izađem, ali me je on zaustavio uhvativši me za ruku.
"Volim te malecka."
"Volim i ja tebe druže.", oči su mi se ispunile suzama.Zagrilila sam ga i brzo izašla kako ne bih ponovo počela da plačem pred njim.Ne želim da zna koliko mi je ustvari teško što ga ostavljam, ali moram.
Čeka me učenje, ispiti i nove obaveze.Nadam se da ću uspeti da ponovo dođem uskoro da ga vidim.
Usput sam se pozdravila sam Peđom i Milicom i izašla iz bolnice.Uhvatila sam prvi taksi u uputila se na aerodrom.London me čeka.