Skriveno lice

I

Seo je. Tek tako. Tražio ju je. Sliku svoje devojke, koja beše poginula u saobraćajnoj nesreci. Da, to je bila ta kobna noć, i čim je video nju na fotografiji, onako neznu i nasmejanu, punu radosti, setio se svega. Te kobne noći je nestalo sve. Na trenutak je zatvorio oči, i pojavila mu se slika. Slika nje kako vrišti, dok točkovi proklizavaju. Planina je bila besna. Udarili su u drvo. I dok vatra beše gorela, on se izvukao, a ona ostala unutra. Suze su mu krenule. Kad je opet otvorio oči, osetio je kako one natapaju njegovo posve mladalačko lice. Bacio je sliku na pod. I okrenuo se prema prozoru. Dok mu se vrat krivio, usao je Reks. Zalajao je. Trgnuo ga je iz zamišljenosti i naterao da ustane iz fotelje i izađe iz sobe. Na trenutak je zaboravio svoj bol. Izašao je van njegove bogate kuće, van tih zidina koje su pripadale zamku. Dosadilo mu je bogatstvo. Osetio je miris kratke zelene i letnje trave, dok je vetar duvao prigušenim tonom. A pas je lajao i na trenutke mu mamio radost. Ah, kakva radost. Nakon te dve duge godine on je zaboravio na radost. A roditelji su činili sve, ali je on bio sve više i više udaljen od njih. A dani su prolazili. Bio je pri kraju koledža. Osećao je samo jedno. Ka-men u srcu. Koji je svaki dan bio sve teži. Krivica  ga nije napuštala. A onda je neočekivano podigao glavu, i krenuo dalje. Baš kao i sada. Dozvao je Reksa, i nakon sto je zaključao vrata, krenuo je dugim trotoarom, do centra grada. Sa ove strane su ga pozdravljale krošnje drveca. A on je obracao samo paznju na Reksa.
- Hej, Džordže. Heej! - vikala mu je jedna devojka braon kose, sa izrazenim jagodicama i rumenilom
na licu. Ema je bila njegova dobra prijateljica. Znala je skoro sve o njemu. Sve joj je pričao. Ubrzo je stigla bas pored njega, a bila je iza njegovih leđa.
- Sta hoćes? - obrusio je on hladne glave.
- Zasto si tako ljut?
- Ma nisam. Samo sam neraspoložen.
- A sta je bilo?
- Pa... gledao sam opet njenu sliku... Reks, uspori!
- E pa stvarno... Zašto se stalno prisećas tih dana? Stalno kriviš sebe. Stalno. A zašto? Dosta je bilo!
- Pusti me. Ti ne znaš kako je to...
- Ja ne znam? Pa ja sam ti prva pritekla u pomoć. Kada nikog nije bilo. Sećas se? Zar ti to nista ne znači?
- Da, sve to stoji, Ema. Ali ona je mrtva shvataš li? Nema je više!
Zastao je. Pogledali su se. Gledao je u te njene zelene oči. I ona u njegove crne. I nepomično su se gledali. Sve dok on nije progovorio.
- I sta sad ovo znači?
- Džordže, trazim odgovore zašto si takav prema meni.
- I ?
- Sta i? Pa reci nešto.
- A sta bi to volela da čujes?
- Makar izvinjenje ili nešto. Bilo sta.
- Žao mi je nisam raspoložen. Nećeš ga dobiti.
- Idi dođavola! - hladno mu je obrusila i otišla. Hitrim korakom je za tili čas nestala iz njegovog vidokruga.