Skriveno lice

VI

Čuo se motor automobila. Dok je Erikson vozio, Džordž se neprestano brinuo. Bes i strah su vladali njime. Pokušao je da nazove Emu, ali bezuspešno. Nije se javljala. A bila tako blizu, a tako daleko. Tražio je način da dodje do nje. A kao da nije mogao.
- Da li se javlja?
- Ne. Požuri, ona je sigurno... uh izvini...
- Smiri se, biće ona u redu.- tešio ga je policajac.
- Ne znam, ne znam...- stalno je jadikovao Džordž.
- Samo se... Samo se smiri.
- Ne mogu. Zbog Elizabet.
- Neće joj nauditi.
- Samo požuri!
Stisnuo je gas. Još malo pa su stigli. A kao da su bili na kilometre daleko. Tako su se osećali. Ali je Džordžu bilo mnogo teže. Opet je pozvao, ali se javila govorna posta.
- Stisni taj gas!
- Da li smo blizu?
- Da, na kraju ove ulice.
Nakon par trenutaka, praćenih brundanjem motora stigli su. Munjevito su otvorili vrata i ostavili auto da čami u tami. Stepenice Emine kuće su osetile njihovu težinu. Erikson je snažno lupio vrata dok je držao pištolj u rukama. Kada su se otvorila i oni stupili u kuću, prvo što su culi jeste zvuk koji im je uneo jezu u telo.
- Elizabet! - prozborio je Džordž, dok su pažljivo hodali. Sablasan vazduh, koji je nosio jauke i ciku do njih, nosio je i smrad, koji se uvukao u nozdrve. Ugledali su Emu koja se skupila blizu kreveta i pribila se uza zid.
- Ema! - viknuo je Džordž.
- Gospodjo, biće sve u redu.
- Neće... - rekla je kroz plač i jezu Ema, i pokazala rukom na televizor.
- Sta do... - izvuklo se Eriksonu.
Televizor se, iako ugasen, neprestalno palio i gasio, a na plafonu je bila velika količina dima. Iz njega se čuo glas:
,, ... Emaa... Došla sam po tebe... Platićes..."