Skriveno lice

X

Automobil je bio smrskan, zakucan u hrast i vatra je počela da širi svoje ruke. Džordžovo lice je bilo isarano krvavim linijama, i bilo mu je potrebno par minuta da dođe k sebi. Pogledao je ka Emi. Ona nije davala znakove života. Uplašio se. Dodirnuo joj je rukom vrat. Dobro je! Disala je, ali jedva. Okrenuo je sporo glavu ka Eriksonu. On je bio mrtav. Džordž je sporo i teško izašao iz auta. Osećao je kako otežano diše. Prokleta Elizabet! Dodirnuo je travu. Kao da je osetio olakšanje. Ustao je i došao do Eme. Izvukao ju je. Uzeo u naručje. I krenuo ka šumi. Nije znao ni gde se nalazi. Samo je sa svim tim bolom koračao sporo i nakon sto se odmakao od auta par metara čuo je eksploziju. Uz zvuk pucanja stakla auto je bio za tili čas u plamenu. A njemu je preostalo jedino da nađe put do bilo kakve kuće. I spas. A onda se, sav u krvi i držeci Emu, okrenuo ka automobilu koji je goreo. Ugledao je nju, kako se smeši, stojeći pored auta. Elizabet nije htela da mu da mira.
- Sta hoćes? Ha? Sta hoćeš od nas reci mi?
,, ... Vidi... Plamen... Tu si me i ostavio... Da umrem... "
- Ne, ne podsećaj me na to! Nisam...
,, ... Ostavio si sve... Uspomene... Hahah... Ostavio si me samu..."
- Odlazi! Sve sam ti dao!
,, ... Platiceš..."
Rekavši to, nestala je. A on je stojao nepomično sam, u svojim mislima. Počela je kiša. Zaplakao je...