Skriveno lice

II

On nije mario. Dozvao je psa i nastavio šetnju, mrmljajući. Kasno popodne. Nalazio se u jednoj maloj kafani. Više je to bilo mesto za depresivne ljude kao sto je on. Sedeo je za šankom.
- Gospodine?
- Molim?
- Zelite li nesto?
- Dupli viski.
Jedan gospodin mu se približio sa desne strane. Ali on je bio zauzet viskijem. Uživao je u njegovoj snazi.
- Mladiću, sta vas muči? - upitao ga je gledajući u čašu likera ispred sebe. Njegov glas je bio pomalo hrapav, ali Džordž nije obraćao pažnju. Samo je sedeo i ćutao, u mraku Londonskog paba. A oko tog coveka se širio dim cigare koja je virila iz njegovih usta.
- Nesto ce ćutljivi...
- Sta vi zapravo želite od mene? - odjednom se okrenuo i pogledao ga mrkim pogledom. Nije mu bilo ni do cega.
- Ništa, pitao sam samo šta nije u redu.
- Ne brinite, sve je u redu.
- Meni ne deluje tako. Izvolite kada se predomislite znaćete gde da me nadjete.- rekavsi to, stavio je vizit-kartu na sto i otisao, popivši i poslednju kap likera. Džordž se okrenuo i posmatrao ga. A onda je pogledao u vizitku: Robert Erikson, Odeljenje za ubistva i teske prekrsaje, St. Miren Strit, London. Sta li taj covek hoće od njega? Zapisao je broj telefona i nastavio da pije viski. I zadrzao se u tom pabu do mraka. A onda pred samu tamu platio je sve popijene čaše. Izašao je iz paba i krenuo kući. Mesec mu je pokazivao put. Džordž nije znao gde se nalazi. Piće i problemi behu ga uništili. Reks je spavao na pragu i pratio je svog prijatelja kući. Telefon mu je zazvonio. Bila je to Ema.
- Džordže?
- Šta hoćes?
- Ti si to pijan? Gde si?
- Nee... ne znam... negde u gradu...
- Gde?
- Daleko od nekog paba...
- Znam na sta mišliš. Sačekaj me...
- Doo... dobro...
Veza se prekinula, a on je seo na obližnju klupu. Reks je legao ispod. A njegov prijatelj je zatvorio oci na kratko. Ubrzo je dosla i Ema. Otvorivši vrata od automobila, pogledala ga je. Opet je bila tu za njega. Počela je da viče.
- Hej, Džordže, jesi li dobro?- ali nije dobila odgovor. Za tren oka je izašla i čučnula ispred njega.
- Ahmm... sta hoces ti budalo?
- Džordže to sam ja. Hajdemo do mene. Vidi se pijan si. Hajde.
Nekako je uspela da ga strpa u auto na zadnje sedište. I pas je uskočio. A onda je zatvorila vrata i upalila motor. Kada je Mesec poceo da se povlači, bili su kod nje. Pas je ostao napolju, dok ga je ona pokrivala ćebetom.
- Pričaćemo ujutro.
Ostavila ga je. Pokušala je da zaspi dok se on prevrtao u krevetu. Sunce bese osvanulo nakon par sati.
- Džordže. Probudi se.
- Gde sam?
- Kod mene. Noćas si se napio.
- Aha. Izvini...- izgovarao je dok se hvatao za glavu.
- Ne brini. Uvek ćeš moći računati na mene.
On se osvrnuo na unutrašnjost njenog doma. Tako lepo a tako skromno. A on je jos bio mamuran.
- Šta se desilo?
- Našla sam te na klupi i dovezla kod mene. Bio si pijan Džordže. Zašto ti je to trebalo? Šta ti je u glavi poslednjih dana?
- Ma pusti. Ja i moji problemi. Stalno se sećam svega i ne mogu tek tako da pređem preko toga. Izvini Ema. Izvini...
- Nema zašto. Opusti se.
- Zašto si uz mene?
- Pa ja sam ti prijatelj. Ajde odmori se, ja moram na posao. Ti je i Reks, vidi ga.- rekla mu je gledajuci ga tako pohotno, ali skrivenim pogledom. Reks je odmah zalajavši skočio na Džordža. Ema je ustala.
- Izvini, ali ja sad moram da idem. A ti odspavaj. Doručak ti je na stolu.
Krenula je ka vratima. On ju je gledao. Gledao je tu njenu vitku figuru, i njenu crnu talasastu kosu. Gledao je to njeno samopouzdanje, kako ne jenjava. I samo ju je gledao, dok je nesvesno širio zenice. A pas je cvileći ležao na njemu. Džordž kao da je video nesto posebno u njoj, ali nije znao šta. A onda je zaspao. U glavi je neprestano osećao kretanje alkohola. A alkohol ga je baš pritisnuo i nije hteo da ga pusti.