Skriveno lice

III

Sanjao je čudan san... On je hodao, laganim koracima po asfaltu. Oko njega je bila pustoš. Suvo vreme i poneki žbun. Kao da je bio u Alabami. A prema njemu se kretao automobil munjevitom brzinom. Podigao je glavu. U njemu je bila ona, i smejući se stiskala papučicu. A onda ga je udarila. Pao je na vreli asalt i počeo da krvari. Ona je stajala ispred njega i gledala ga pobedonosno. A onda se probudio. Uz krik  i košmarni znoj.
- Elizabet!
Iz njegovih usta se cuo urlik. Dozivao ju je ali nje odavno nije bilo. Reks je dignuo glavu dok je lezao na podu. Tu mu je bilo udobnije. Džordž je čuo zvuk telefona sa stola nedaleko od kauča. Ustao je, sa bolom u glavi i celom telu. Kosti kao da su mu bile pune olova. Samo je ustao na te kamene noge i polako odšetao do telefona. Podigao je slušalicu.
,, ...Ti si me ubio..."
- Halo? Ko je to?!
,, ...Ti..."
- Elizabet?
Tisina. Prekinulo se. A on je bio zatečen. Nije mogao da veruje sta ga je snašlo. Da li je to bila ona? Ne, to je nemoguće. Elizabet je umrla pre dve godine. To ne može biti istina. Vratio se u krevet, vidno uznemiren. Nije hteo da veruje u ono što se desilo. Elizabet je mrtva! Odavno. Pokrio se i zatvorio oči, dok je sat otkucavao devet sati. Pokusao je da zaspi... Ema je nakon dugo vremena dosla kuci. Zatekla je Džordža kako spava. Nije htela da ga budi. Samo je prišla krevetu i ostavivši torbicu na sto, posmatrala ga. Kako je samo nevino izgledao. Pomazila je Reksa i otišla do kuhinje.
- Hej, jesi li stigla?
- Ah, uplašio si me. Jesam. Jesi li se ti naspavao? Da li ti je bolje?
- Jesam ne brini. Ali jos uvek me glava boli, bice bolje sigurno. Nego... Neko je zvao telefonom.
- Molim? - okrenula je glavu.
- Ali najčudnije je to sto je ta osoba imala Elizabetin glas.
- Nemoj me plašiti.
- Ne lažem te. - pričao je došavši nesigurno do nje.
- Strašno. Mozda ti se učinilo.
Dan je brzo odmakao. Ona ga je ispratila i gledala kako odlazi. I nakon sto se vratila u kuću, on je odmakao. Bilo mu je potrebno duže vreme da bi se napokon vratio kući. Prometne ulice i bučni ljudi su mu stalno vraćali bol. Najzad došao je u svoju bogatu kuću. Ušao je. Reks je ostao napolju. Primetio je sliku na podu. Podigao ju je i gledao. A onda je promrljao. Opet je seo na fotelju. I zaspao. Ali kratka slika i u tom crnilu mu nije htela dati da zaspe. Elizabet se pojavila i osmehujući se, širila ruke ka njemu. Kao da je htela da ga udavi. A zatim se trgnuo. I na slici je zatekao samo prazninu. Lik njegove devojke nije stajao na tom mestu. Kao da je iskočio. Džordž se uplašio. U telu je osećao neku čudnu prazninu. I bol. A onda, čuo je zvuk mobitela.
,, ... Dolazim po tebe..."
- Molim?
,, ... Ti si me ubio..."
Prekinulo se. I on je bio uplasen. Vise nego ikad.