Let it go.

Chapter two.

"Sebastian’e, jesi li i ti čuo za dolazak mog oca?’,gledala je crnokosog dečka kako  oblikuje živu ogradu u jednu veliku ružu.Oduvek se razumela u umetnost i imala je odlične ideje, ali kada bi trebala to da iznese nikako joj nije išlo.

’Da, da čuo sam.Kažu da je nešto važno ovog puta’ skrenuo je pogled začas na nju, te se opet fukusirao na svoje remek delo.Njegove reči su navele Bellu na razmišljanje.Šta tako važno mora da bude da svi o tome razglabaju.Naravno da je želela da vidi svog oca, ali se i brinula po malo.

Velika metalna vrata su se otvorila.Kroz njih je prošao crni ’BMW’ sa zamagljenim staklima.Došao je do garaže, i polako se zaustavio.Izašao je čovek u cnom odelu i crnim naočarama, imao je i jednu od slušalica u uhu.Belli nikako nije bio poznat, ali svejedno pratila je kako dolazi do zadnjih vrata, otvara ih i njen visoki otac izlazi.Kaput mu je bio otkopčan, i nosio je naočare za sunce, što mu ovde nimalo nije trebalo, jer sunce ogreje samo oko podne, i na kraju ga oblaci opet prekriju.Pozvao ju je rukom da dođe do njega i ona poslušno odskakutala.

’Nedostajao si mi’ zaronila je svoju glavu među njegova prsa i snažno ga zagrnila.Jak parfem je ispunio njene nosnice, ali njoj nije smetalo.Ništa joj nije smetalo dok je ona sa njom i dok je grli.

’I ti meni, princezice moja’ obe ruke je omotao oko njenog tankog vrata i poljubio potiljak njene glave.Razdvojili su se, ali je on idalje držao svoje ruke oko njenog tela.Povukao je ka kući i ubrzo su našli pored kamina u dnevnom boravnu, grejući se.

’Pa, tata, šta te dovodi ovamo?, pomalo nesigurno, isto toliko i stidljivo Bella je izstila.Gledala je u vatru, izbegavajući njegov pogled.Uvek je to radila, ali ni sama ne zna zašto.

’Bella, srećo, dešavaju se užasne stvari i zli ljudi su saznali za ovu kuću.’ Gledao je u nju objašnjavajući joj kao malenom detetu,’ Moraš da se skloniš odavde što pre, zato te šaljem u Ameriku.Sve je sređeno, kuća, novac, škola.Oh, da od sledećeg polugođa krećeš u državnu školu.Smatram da je to najbolje za tebe, kako bi se lakše uklopila u okolinu.Spakuj svoje stvari, Isabella, za tebe od sutra počinje novi život.’

(...)

Stajala je zajedno sa još dva stražara na aerodromu u Moskvi.Čekala je očev privatni mlaznjak koji će je prevesti do Londona, gde će se ukrcati na brod.Da, sve je već bilo isplanirano.Gospodin Sprose je uvek unapred razmišljao, čak je na umu imao i njenog budućeg muža.Planirao je celu njenu budućnost, ali ona nije imala pojma o tome.Ali zasto bi nju to interesovalo?Ona je bila odusevljena.Konacno je izasla van kraljevstva i za nju je to bila jedina radost.Njen prekrasan osmeh imao je neku toplinu,a njeni blistavi zubi mogli su se uporediti sa snegom koji je krasio ovaj predivan grad. "Gospodjce Isabella,avion je stigao,moramo pozuriti ako zelimo stici na brod" rekao je jedan od strazara.Bella je samo klimnula glavom i jos jednom udahnula hladan vazduh,i zatim usla u veliki avion.

Bella je bio oduševljena komforom u avionu.Nikada do sada nije imala priliku da se vozi ovom napravom.Ona jeste ivela tamo gde jeste, ali nije nimalo zaostala.Znala je isto koliko i njeni vršnjaci, samo nije imala prilike da pokaže sve to.

Stjuordesa ju je stalno obilazila i zapitkivala je da li gladna ili žedna, ali Bellu nije bilo briga za hranu i piće.Bilo ju je briga samo za njen 'novi život'.Prijatelji, škola, grad, i to sve u jednom.Pa to je njen san oduvek.Nedostajaće joj kuća, ali to sebi nije želela priznati, nikako.Nije imala ni vremena da razmišlja o tome, planovi u novom gradu su joj bili bitniji.