Sorrow&Grief (Tuga i bol) -ZAVRŠENA

Chapter. 19 "Pokojnik"

Sve se toliko promenilo, vreme samo prolazi a ja stojim na mrtvoj tački.Aleksa je prebacio svoju firmu u drugi grad. Skroz je nestao iz mog života za tako kratko vreme. Nije želeo da me vidi niti čuje, toliko sam ga zvala i milion poruka poslala, no na kraju sam odustala od toga. Ivano se takođe nije javljao. Ne krivim nikoga za to što me je Aleksa ostavio, krivim jednostavno sebe, ali bojim se za svoje dete. Ne želim da bude ostavljeno, zaslužuje tatu.. Sedela sam na kauču, jela sladoled i gledala zamišljeno u televizor, nisam ni obraćala pažnju o čemu žena na televiziji priča već sam samo mislila na Aleksu, Ivana, bebu.. Život i sve što sam imala, kao da je nestalo. Bila sam sama, nemam kome da se obratim, nema ko da me sasluša i da mi dopusti da se isplačem na njegovom ramenu. Niko nije hteo da me razume. Vreme je prolazilo, jedan mesec, dva meseca, tri, četiri.. Sve je bilo isto. Prestala sam izlaziti uopšte iz stana, ali danas sam odlučila posetiti Darka, dugo se nismo ni videli ni čuli. On je još uvek na lečenju, odlazim da ga posetim danas.
Odvezla sam se sama, udahnula par puta pre nego što sam ušla u njegovu sobu. Ne mogu ni zamisliti njegovu reakciju sada kada me ugleda sa stomakom. Polako stišćem kvaku, nežno otvaram vrata, i pravim lagani korak. Ležao je na krevetu i čitao knjigu. Začuđeno me je pogledao a onda razvukao osmeh od uveta do uveta. Posle dužeg vremena sam osećala da se neko obradovao jer me je video.
"Pa šta je to? Postajem ujak?"- smešio se i zagrlio me jako, toliko mi je to prijalo..
Pogledao me je i čekao odgovor, a ja sam samo klimnula glavom.
"Hej, šta je bilo?"-
"Prevarila sam Aleksu, otišao je, otišao!"- kroz suze sam izgovorila.
"Leno,nemoj plakati!"- naredio mi je.
"Zajebala si, jebiga, ja sam tu."- stegao me je jako, osećala sam se sigurnom, i voljenom posle dužeg vremena, činilo mi se kao posle večnosti..
"Nisam znala čije je.."- rekla sam mu posramljeno..
"Sada znaš?"-pitao me je znatiželjno.
"Da.. Njegovo.."-rekla sam mu tiho.
"Ne moraš izgovarati ime, vidim ti po očima čije je."- rekao mi je smireno, samo sam klimnula glavom i sela na krevet pored njega.
"Ne znam šta da radim.."-
"Ako niko od njih ne dođe tebi, budi sama. Ostani dostojanstvena."-rekao mi je odlučno, priuštićeš i pružićeš toj bebi sve što je potrebno.
"Bojim se da ja neću imati sve što mi je potrebno.."-promrljala sam.
"Moraš prestati sebe stavljati na prvo mesto u ovakvoj situaciji, nisi u poziciji da sebi budeš prva."- govorio je a ja sam razmišljala kada je to on prestao biti detinjasti kreten kojem je samo droga i alkohol bila na pameti.. U tom trenutku je zazvonio telefon, refleksno sam pogledala prema telefonu, stigla mu je poruka, "Daniel Dimitrov"..
Prvo mi je to samo zazvučalo poznato, ali onda sam se setila.. Daniel Dimitrov, Aleksin pokojni prijatelj, i Ivanov sin zbog kojeg se svetio bez razloga Aleksi..