Sorrow&Grief (Tuga i bol) -ZAVRŠENA

Chapter 6. "Zadovoljstvo"

Spavala sam sa tim ljudima, zaista jesam, oko mene nekoliko hiljada evra, ležim na krevetu i srce mi ubrzano lupa.
Šta sam to uradila? Kroz glavu mi prolaze mnoga pitanja, uplašila sam se same sebe na pomisao šta se upravo desilo, ali onda se pojavljuje u mojoj glavi slika sasvim ne zabrinutog Alekse kako sedi sa dve polugole devojke i umesto sažaljenja mene same, venama mi teče bes, toliko sam ljuta na njega, ne zbog toga što je sa drugima, neka  je, ali za mesec dana nije primetio da me nema uopšte! To mi je bilo sasvim neshvatljivo, mogao je nešto da uradi i da me uzme sa ovog groznog mesta.
Ulazi u sobu onaj čovek koji me je kidnapovao, ustajem sa kreveta i pokusavam da se sklanjam od njega, on levo, ja desno, drhtala sam užasno, ne želim ponovo batine ili bilo šta drugo.
Tada je progovorio " Ne boj me se" - i nasmešio se "Više ne, bravo, vidi šta si zaradila" - govorio je pokazivajući mi novac. Na šta sam se ja samo nasmešila, odveo me je u prostoriju gde je bilo mnogo devojaka i rekao je "Ako ovako nastaviš, ubrzo ćeš napustiti ovu sobu" - reče uz smeh a ja sam osetila za čudo neku nadu u tim njegovim rečima.
Ušla sam u sobu i legla na prvi prazan dušek, sve su međusobno pričale, zašto ne žele ni da me pogledaju?

Brzo sam napustila prostoriju gde su sve devojke zajedno boravile, otplatila sam skoro sve dugove onog čoveka, ne znam ni kako bih ga drugačije ustvari nazvala, Aleksa, ne mogu imenom da ga zovem, jedva mislim o njemu, posle onog puta kada sam ga videla, nije se više pojavljivao ovde, ili se meni bar tako čini.
Svako veče je bilo slično, uništila sam se, sasvim, duša mi se odvojila od tela i jednostavno nestala. Pre svakog nastupa su nam davali drogu, razne vrste da bi mogli što više klijenata da izdržimo, što je u nama iz večeri u veče stvaralo zavisnike a ne samo prostitutke kojima je potrebno to "nešto" da ih održi budnima celu noć.

Noć je pri kraju,ovo je valjda zadnji klijent, stajem ispred ogledala, nameštam svoju kosu, stavljam crveni karmin i popravljam senku, oblačim grudnjak i haltere, obuvam visoke štikle zlatne boje i nameštam se na krevet, očekujem novog klijenta, vrata se polako otvaraju i pojavljuje se samo senka muškarca, čujem duboki uzdah a zatim i korake, ulazi u sobu. A tada ugledam njega, Aleksa, stoji ispred mene, pogledom prelazi preko mojeg tela i drhtavim glasom, koji sam prvi put čula, upita "Šta su ti to uradili?"- i seda pored mene, na šta se ja odmičem od njega.
"Znao si da sam ovde i nisi ništa uradio po tom pitanju!" - govorila sam ustajući sa kreveta
"Znao sam, pokušavao sam ali nije bilo tako jednostavno"- pokušavao je da mi objasni
"Ali je bilo jednostavno sedeti ovde sa dve kurve"- govorila sam kroz smeh
"To je bio jedini način da dođem do šefa ovof klana prostitucije u koji su devojke silom uvlačene" - pravio se pametan i opravdavao se, samo sam slegla ramenima i okrenula se.
"Lena.."- uzdahnuo je i prišao mi s leđa, nežno me obgrlio i rekao "Večeras si sve otplatila, nisu mi dali da platim kad su te več uzeli a hteo sam, sada sam došao da te odvedem kući"
"Šta sam ti ja? Jesam ja sprava za isplatu tvojih glupih dugova? Ja ostajem ovde, sviđa mi se"- rekla sam mu odlučno a i zaista je tako bilo, dopadalo mi se, sada ću zarađivati novac za sebe, a onda ću posle nekog vremena otići i živeti luksuzan život.
"Ja ću ti dati mnogo više novca nego što si zaradila ovde.."- izdahnuo je govoreći to kao da mu se svet raspada
"Kada bi ga imao, dao bi novac ovom čoveku mnogo pre nego što me je kidnapovao, izgladnjivao, tukao, mučio, ne možeš da zamisliš kroz šta sam sve prošla, ali onda, onda.."- počela je da se osmehuje "Onda sam dobila od tih istih ljudi nešto što od tebe nisam nikada mogla, pažnju, šansu za bolji život, i da, ubili su u meni sve što sje bilo dobro, zahvalna sam im na tome."- govorila sam ogledajući se u ogledalu, dodirivala sam svoje kovrdže i nameštala ih, popravljala karmin, i osmehivala se, tada se u ogledalu pojavio i njegov odraz, obgrlio me je oko struka i privukao me sebi, osetila sam njegov dah na svom vratu, ali nisam se prepuštala njegovom savršenstvu, odoleti ću mu, sigurna sam, osmehivala se misleći o tome.
"Uvek si mi bila posebna, jer si bila toliko dobra, nisam želeo nikada da te povredim, zato sam te ponekad terao od sebe, da te ne bih povredio, da te niko drugi ne bi povredio"- govorio je dok je nežno prelazio rukom po mom ramenu.
"Da si me zaista voleo, imao poverenja u mene mislio da zaslužujem sve o čemu ti pričaš, rekao bi mi šta se dešava, šta može da mi se desi, kakve probleme imaš, a ne da moja radoznalost i želja da shvatim šta ti se dešava, i pomognem tebi, da me košta časti! Ali ne vredi sada pričati o tome, goni se odavde ako želiš samo razgovarati, ova mesta ne služe za to" -rekla sam mu i sklonila se od njega.
"Vodim te kući Lena"- odlučno je rekao i povukao me za ruku, izveo me iz sobe a ja sam tada viknula "Neću,neću, ostavi me"- glasno sam vikala ne bi li me Ivan čuo, čovek koji je ovde bio glavni, i evo ga, izlazi, crno odelo, oko njega nekoliko nabildanih ljudi isto u odelima, staju ispred nas a ja se tada smirujem a Ivan upita.
"Lena, ima li problema?"- upita je
"Želi da me odvede odavde, želim ostati"- govorila sam otimajući se iz njegovog zagrljala, tada je Ivan pogledao prema svojim ljudima i rekao gledajući prema Aleksi "izbacite ga" a ja sam mu se bacila u zagrljaj pripijajući svoje telo uz njegovo i govoreći mu "Hvala, hvala ti puno" a Aleksa me je samo gledao, nije znao šta da uradi ili da misli, tako je i izgledao, dobio je šta je hteo, nisam mu ja igračka, definitivno nisam.

Kako je vreme prolazilo, svako veče sam imala više i više klijenata, novac se gomilao u mom novčaniku jer se sve plaćalo kešom, ponekad sam spavala sa Ivanom, vodio bi me i izvan tog mesta a sve devojke su mi zavidele, bila sam tako ponosna, prošlo je godinu dana od mog života na tom mestu, i sa nekoliko hiljada evra, odlučila sam napustiti to mesto.
Obukla sam crnu haljinu, obula visoke crne štikle, isfeniranu plavu kosu sam prebacila preko ramena, stavila crveni karmin i oči istakla tamno plavom senkom, stavila sam ogrlicu od belog zlata oko vrata i neke velike minđuše a zatim i prstenje.Uzela sam gucci torbicu koju mi je poklonio Ivan, i silazila sam stepenicama, tako ponsono, koračajući u novi život.

Biti izgubljen u sopstvenoj patnji, je najgori vid izgubljenosti. Patnja koju ni sami ne shvatate, dolazi sama od sebe u želji da vas ubedi da ne može bolje.

Osetiti se izgubljeno, usamljeno, je jedan od razloga zašto postajemo buntovni, želimo da nas drugi ne sažaljevaju nego da misle da mi želimo biti sami, da želimo živeti tako, a u dubini duše, želimo da se još samo malo pomuče, još samo jednom da nas zamole i bacili bi im se u zagrljaj, ali uglavnom najčešće kad dođu do predposlednje molbe, odustanu, i mi ipak ostajemo sami. ☆

Izvinjavam se što neko vreme nije bilo nastavka, imala sam obaveze i nisam bila baš raspoložena,hvala svima koji ste čitali, ostavljali vote i komentare dok me nije bilo, zaista mi znači  ♡
Pišite iskreno mišljenje u komentare jer je to zaista nešto što mi puno znači, nastavak očekujte u roku od dan ili dva, pošto sam ga već počela pisati, sigurno ću dovršiti do sutra.☆°