Sljedećeg dana je bila nedjelja i nisam vidio Libi čitavo prijepodne, što je bilo iznenađujuće s obzirom na ono što se desilo prethodnog dana. Pretpostavljam da sam skoro uspio da ubijedim sebe kako nije mogla da se suzdrži, ali možda nisam bio u pravu ili je ona, možda, pronašla način da se oslobodi hipnoze.
Trebalo je da znam bolje. Jedino što se dešavalo, bilo je to da je Libi pokušavala da odoli nagonu i da joj je jako, jako teško išlo.
Telefon mi je zazvonio oko dva sata popodne. Javio sam se i čuo Libi sa druge strane. Djelovala mi je kao da je plakala.
"Džek?", tiho je rekla.
"Ja sam."
"Ovdje Libi", uzdahnula je. "Džek. Jesi li... Jesi li sam?"
"Jesam", nacerio sam se. "Zašto pitaš?"
Čuo sam je kako cmizdri. "Mogu li da dođem? Moram da popričam sa tobom?"
"Naravno", odmah sam pristao. "Dođi ako hoćeš."
Ponovo je uzdahnula. "Hvala ti, Džek. Dolazim za par minuta."
I par minuta kasnije, čulo se kucanje na mojim vratima. Kada sam otvorio, tamo je stajala Libi, i da, bio sam u pravu, stvarno je plakala. "Libi", rekao sam.
"Uđi. Šta nije u redu."
"Moram da ti se izvinim", odgovorila je.
"Da mi se izviniš? Zašto?"
Trudila se da se ponovo ne rasplače. Ponovo je uzdahnula. "Juče, došla sam ovamo i bukvalno te zavela, na prilazu tvoje kuće i kada je sve bilo gotovo, rekla sam ti da si odvratan. Mislim, i bio si odvratan", pokušala je da se nasmiješi. "Ali, ja sam bila još gora."
"A, to", slegnuo sam ramenima. "Ne moraš da brineš zbog toga. Možda i jesam bio odvratan, ali je bar bilo zabavno."
"Ne, nemoj tako da govoriš", uznemirila se. "Bilo je odvratno. Ali, ima još nešto."
"Još nešto?", ponovio sam.
Libi je klimnula glavom. "Ne znam šta se dešava, ali izgleda kao da stalno želim da... Da.. Znaš... Izgleda mi kao da stalno želim da svršiš."
Nasmiješio sam se. "Možda ti se samo sviđam."
"Ne, nije to u pitanju. Nešto drugo se dešava. To je kao da imam tu jednu misao u glavi, to da moram da te natjeram da svršiš i kada postanem takva... Ne mogu da razmišljam ni o čemu drugome. I što duže to odlažem, sve mi je gore."
"Stvarno?"
Brzo je klimnula. "Kao sada, tako sam napaljena. Ne mogu da odredim koliko dugo se ovako osjećam, ali znam da ne mogu da razmišljam normalno."
"Stvarno?", oduševljeno sam ponovio.
Ponovo je klimnula glavom. "Kao da nisam sva svoja."
Ustao sam i sjeo pored nje na kauč. "Znači, ako uradim ovo", rekao sam. "Kako ćeš se onda osjećati?"
"O, Bože", prostenjala je. "Nemoj to da radiš", rekla je, ali čak i dok je to izgovarala, ruka joj se pomjerala i spustila ju je u moje krilo. Brzo se povukla.
"Vidiš?", pitala je. "Ne mogu da se obuzdam."
Drhtala je. "Meni izgleda kao da ti prilično dobro ide to obuzdavanje", rekao sam.
"Jedva." Primjetio sam kako joj oči ni u jednom trenutku nisu prestale da gledaju u moj kurac.
"Pa...", počeo sam. "Možda bi mogli da pomognemo jedno drugome. Voljan sam da ti dam ono što želiš, ako si ti voljna da uradiš isto za mene."
