Shadows of the Apocalypse

6. dio

SERENA: Ruke su mi se jako tresle. Ne znam ni sama kako sam.. Bum! Upucala sam ju u glavu. Tata nije znao šta da uradi, čulo se disanje, svih nas. Stajala sam tu, kao i ostali policajci i moj tata. Svi su gledali u mene.. Nisam se dala mnogo omesti. Kod mene inače nema da sam dugo u nekom šoku ili transu. Koliko god stresna situacija bila, pokret. Nema stajanja. Spustila sam pištolj tresući se sva. Grubo i brzo sam uzela tatu za ruku i povukla ga u stranu. Svi su i dalje buljili. "Sljedeći put pucaj u glavu", rekla sam mu. Gledao je u mene. "Serena šta je ovo bilo?!" Mislila sam da će dobiti srčani koliko se prepao. (Odpuhnula sam kao da se smijem)"To je to, tata. To je to." Sada sam se već počela derati da me svi koji su tu čuju. "To je ono što sam govorila. A niko, baš niko me nije slušao. Nema svijeta više. Shvatite svi!" Kroz galamu sam počela plakati. Bilo je to plakanje iz patnje, ono plakanje kada nekome nešto govorite godinama a ne sluša vas, sada su to vidjeli svi. "Tata je li? Opet mi nećeš vjerovati? Oni će uskoro zaokupirati svijet, shvati! Nema nas više, samo borba!" Bacila sam se na koljena. "Shvati više.." Već sam govorila kroz pravi plač, malo tiše. Svi smo bili mokri i moja kosa, jakna, hlače. Ja, onako uplakana sjedila sam tu na cesti nekoliko minuta i plakala. Tata se uhvatio za glavu. "Dobro, hajdemo kući." Digao me je nježno i smjestio u auto. Ostali su se pokupili i otišli. Bolničari su pokupili onu mrtvu curu na "ispitivanje". Otišli smo kući.

SARAH: Nakon razgovora sa Serenom malo sam se smirila ali opet ne dovoljno, jer, ipak sam bila tu u kući još uvijek sama, poslije onog što sam vidjela napolju, ne mogu biti smirena i "normalno" živjeti. Morala sam nazvati svoje, da što prije dođu da im objasnim, moram, slušali me oni ili ne. Nazvala sam svakog pojedinačno. Roditeljima je bila uključena govorna pošta, "Sarah je, samo dođi kući brzo, što brže, moram vam svima nešto reći.. Pazi se. Volim te." Onda je došao red na brata i sestru.. Sestru, Bonnie, sam isto tako riješila, sa kratkim razgovorom, iako je pitala "Šta je? Nešto ozbiljno?" Skratila sam što sam više mogla. Nazvala sam brata, Bruce-a, "Hej, brate, ja sam. Moram ti nešto reći, ozbiljno je.." Ispričala sam mu sve, u nadi da će mi vjerovati. Šta sam vidjela, šta smo ja i Serena zamišljale i kako to sada postaje stvarnost.. Slušao je. "Jesi sigurna? Ne znam šta bi ti odgovorio ni šta bih sada pričao, tješio te... Uvijek sam shvatao bolje od drugih, i ti to znaš, ali to je sve bilo samo igra i neko glupo zamišljanje. Više to nije glupa stvar, nisam glup da zanemarujem vijesti i ove sve uzbude. Sad znam. Zaključaj se, ne boj se. Imaš moju čakiju pod krevetom.. Uzmi je, čekaj njih.. Onda vi čekajte mene." Bilo mi je drago čuti to razumijevanje od strane mog brata.. Onda sam ga pitala kako da njega čekamo kada je on u Seattle-u (tamo studira), kako će doći.. O Bože, zašto si nas razdvojio na sve strane.. Onda je brat rekao da se ide sada spremiti i da prvim busom dolazi ovamo, a kada dođe rekao je da ćemo objasniti sve svima, zajedno, a da ja do njegovog dolaska pokušam nekako da ih uvjerim. "Kako ćeš ako bude na putu nešto, neki početak ovog, a pričala sam ti šta se sve može desiti.." Zaustavio me tada "Sarah, branit ću se." Čula mu se sigurnost u glasu. I tako, pustila sam ga, prekinula, nadajući se najboljem... Ne mogu podnijeti da se izloži opasnosti, ja nisam tu, ne mogu mu pomoći. Ovaj put sam morala. Na silu. Vjerujem da će biti još mnogo takvih situacija, jer.. U ovom svijetu, svako se brine za sebe.
Poslije tog razgovora sa bratom, bilo mi je lakše "Dobro je, jedan riješen. Još troje". Iako to nije velik broj, jeste za ovu priču koju ću ja pričati, koju pričam. I, ja još uvijek tu sama, sada čekam. Zagrnula sam zavjese, spustila roletne, zaključala sva vrata i prozore. Čakije su bile oko mene, čakije koje sam skupljala godinama i bratova čakija. To mi je bio kao neki hobi. Jednu sam dobila od mog djeda, poklonio mi ju je. Jednu mi je brat kupio. Dvije sam si sama kupila. Tri sam dobila od streljičarskog kluba.. A jednu, moju najdražu, sam našla u šumi. Otkopala sam ju i ponijela sa sobom. Vrlo je stara, mislim čak da je iz rata.. To me malo strašilo, jer, ako je iz rata.. Ko zna šta i ko se ubijalo ili rezalo sa njom. Bila je u vojničkom stilu, valjda prirodno, od starosti. Zbog toga mi je bila najdraža, bila je sva u stilu Apokalipse. Sada kad sam je imala, izrezbarila sam natpis A&F, što je značilo Always and Forever. Tako me je podsjećala na sve što mi Serena znači. Dolje ispod datum koji je bio kada sam je našla 20.1.'14. Uglavnom, opet sam samo čekala u kući. REALLY? Ljudi? Dajte malo akcije!