In Need of You

2

I na svoj sedamnaesti rođendan, tri dana nakon što sam dobila pismo, grlila sam ga i stiskala uz sebe kao da će to vratiti Scotta. Naravno da nisam planirala zabavu i da ne želim zabavu, samo ću otići do Lane i raditi bilo šta i slušati bilo kakve gluposti o tome kako je neko lajkovao nečiju fotografiju na Facebooku, a to je nedopustivo.

“Srećan rođendan, dušo”, tata mi je rekao i dao zapakovan poklon, sve sa mašnom i ukrasnim papirom i posvetom “Najljepšoj djevojčici”. Samo tata može da misli da sam lijepa.

“Tata, nisi trebao”, rekla sam i znam da se potrudio da ode po to. Svake godine sam se osjećala kao da dobijam duple poklone za Božić, ali ove godine nismo ukrašavali kuću. I nešto mi govori da nikada i nećemo. Mama i tata su bili u lijenom stadiju, kada se ne kreću i tuguju, ali mama nije više mogla izdržati i sve svoje vrijeme sada ulaže u posao. Tata teže izlazi iz kuće, ali poznavajući ga, i on će neki zahtjevan slučaj preuzeti uskoro.

“Naravno da jesam. Ne puni moja djevojčica svaki dan sedamnaest godina”, rekao je uz težak osmijeh i tiše dodao: “Jedina djevojčica.”

Otvorila sam poklon i tu se nalazila torba za laptop, profesionalna, skupa, ona koju je rekao da mi ne bi ni u sedam života kupio. Kao da sam odjednom super dijete jer sam imala nervni slom na sred hodnika u školi.

“Tata! Ovo je previše.” I ta aktovka mi apsolutno više ništa ne znači. Kuća je prazna, mama ne kuha, tiho je, tmurno, depresivno i mama mi ne da ni da otvorim vrata Scottove sobe.

Mamin poklon je bila neka fotografija mene i Scotta, kako se smijemo bog-zna-čemu, uokvirena u okvir u obliku srca koji je ukrašen sa još srca. “To je… Divni ste”, rekla je i briznula u plač, tako da sam jedva dočekala da odem do pekare po svoj doručak i odem do Lane.

“Srećan rođendan, srećan rođendan, srećan rođendan!” Lana me dočekala kada sam zamotana u zimsku odjeću pokucala na njena vrata i skočila na mene, obasuvši me poljupcima. “Mamaa! Allie je tu!”

Ljudi me zovu Alexis, Al, Allie, Alex, ali samo me Scott zvao Lexi. I mislim da mi se taj nadimak najviše sviđa.

“Srećan rođendan, Alexis”, Lanina super-mačka mlađa sestra Lottie me pozdravila smoreno, u prolazu, i Lana je prevrnula očima na nju.

“Alexis, dušo!” Joyce, Lanina mama koja je godište moje mame, a izgleda petnaest godina mlađe, me je takođe zagrlila, sa plastikom na nogama koja razdvaja njene nožne prste sa svježim lakom, a izgleda da i ručne prste drži odvojene. “Kako si? Oh, divno izgledaš”, ovlaš me odmjerila i kao pingvin na petama se uputila u kuhinju. S obzirom da je i Lana krenula tamo, zaključila sam da trebam i ja. “Napravila sam kolače!”

“Nisi trebala", skromno kažem, ali izgledaju ukusno.

“Koješta, draga”, odmahuje rukom i pokazuje Lani da ih malo popravi na ogromnoj tacni s koje može vojska da se najede. “Pogledaj se kako si mršava! Moraš da jedeš. Evo, ja tvoju majku svaki dan tjeram da idemo na ručak, pa jesi vidjela kako se popravila.”

Joyce često ide s mamom na ručkove i trpi maminu priču o Scottu. Joyce je uvjerena da se mama udebljala, ali nije ni grama - baš naprotiv, smršala je sedam kilograma i izgleda užasno mršavo i jadno.

“Jesam, ali stvarno nisam raspoložena ni za kakvu vrstu slavlja”, tiše sam rekla, jer mi je monotona Božićna večera bila i više nego dovoljna. Joyce me sažaljivo pogledala. “Ali kolači nikome ne škode”, brzo kažem. “Pomoći ću ti”, i brzo signalizujem Lani da idemo odavde.

“Prošlo je pet mjeseci”, Lana mi blago kaže, otvarajući vrata iz jednog hodnika u prostoriju polukružnog oblika sa četvoro vrata od čega su jedna njena soba. “Možeš valjda biti srećna zbog nekoliko kaloričnih kolača.”