In Need of You

3

Na jesen je Seth otišao na neki koledž sa mnogo tehnologije, računara i matematike. To je bilo nešto nakon Scottove godišnjice.

Svi su se skupili tamo, ponovo plakali, dok sam ja ponovo samo gledala oko sebe i procjenjivala ostala stanja. Seth ovoga puta nije plakao. Bar ne kad su svi ostali bili tu. Ostao je nakon svih i mislim da je tad plakao. Ja sam se vratila u ponoć, kad sam se iskrala kroz prozor i uganula gležanj, a slagala da sam pala sa kreveta. Doktori mi nisu vjerovali.

Onda je Seth otišao tamo u Boston, gdje su mu i ostala braća i još jednom se posvađao sa Moirom, svojom majkom, oko toga što nije htio sa Shawnom u stan.

Kako je ono Scott rekao u svom pismu?
Želim samo da budeš najbolja u svemu šta radiš, da budeš zadovoljna i srećna.
Ispričala sam Lani za to pismo, ali kao da nije dala velikog značaja tome dok je lakirala nokte u novu boju i pitala “Je l’ mi ova ide bolje uz oči?” I stavila je nokte skroz do očiju, da bih mogla da uporedim.
Protekle godine sam se osjećala kao govno, užasno, dosadno i toliko me zanimalo šta je tako dobro u lakovima za nokte, šminki i kratkim suknjama.

Zato me Lana pogledala kao da sam vanzemaljac kad sam tražila da mi objasni neke osnove šminkanja i kako da znam šta obući. Moj ormar se sastojao iz jednostavnih hlača, šorceva, majica i poneke haljine koju sam kupila i nosila jednom ili nijednom.

Osjećala sam se čudno. Trebala mi je neka promjena. Pitala sam se šta bi Scott rekao na to.

I taj početak školske godine mi je bio tako čudan. Kao da sam privlačila svačije poglede. Držala sam se granica koje uključuju apsolutno ne haljinu ili šorc u školu, ali bilo je zanimljivo. Uvijek sam se pitala kako je Lani kad joj neko dobaci iz auta, neko nepoznat se okrene za njom i bila sam uvrijeđena što se to meni nije dešavalo. A kada se desilo, osjećala sam se loše, prljavo i bojala sam se. Nikako nije ugodno kad ti dva čovjeka od četrdeset godina zvižde iz auta - a ti imaš sedamnaest. I nisam bila zadovoljna.

Scott bi rekao: "Ne treba apsolutno ništa da mijenjaš na sebi, Lexi. Osim tog usranog stava, nasmij se nekad", i onda bi me namjerno jako udario po leđima, ssvim ozbiljan. Nasmijao bi se sebi u bradu dok odlazi od mene.

Dan prije Nove godine, tačno godinu nakon što sam dobila Scottovo pismo, mama je pekla kolače za zabavu kod Denverovih i to je prvi put da nešto radi u kuhinji od Scottove smrti.

“Ali mama, to je samo zabava za Novu godinu i idu svi iz škole”, vapim za kuhinjskim šankom, a ona me pljeska po rukama da ih sklonim da bi stavila još jednu tepsiju.

“Kad budeš imala osamnaest, radi šta hoćeš”, kaže. Zamalo sam rekla Ali Scottu si dala da ide kad je imao šesnaest, ali znam da će se onda još više naljutiti.

“Ali kad budem imala osamnaest, odmah poslije tri dana ću imati devetnaest. Tri dana, mama. Molim te.”

“Ne, ni u teoriji. Idi po poštu”, odmahuje glavom i ja shvatam da je ovo beznadežan slučaj. Uzdahujem i odlazim po glupu poštu. Računi, čestitke u nešto veselijem tonu nego prošle godine ali sa diskretnim naglaskom da i dalje misle na Scotta, neko pismo za tatu i… okliznula sam se na led ispred kuće i lupila glavom od vrata. Pismo od Scotta za mene - još jedno.

“Dijete drago, šta sad izvodiš?” Mama izlijeće i ja čvrsto držim pisma.

“Dobro sam, samo sam se okliznula. Ostaviću ih na stolu”, ulećem prije nje i uzimam svoje dragocjeno pismo sa sobom u sobu. Setha nema za Božić.

Počela sam da čitam:

Lexi,

Srećna Nova godina. Nadam se da ne uživaš previše bez mene. Šalim se, šalim se, nadam se da uživaš. Dok pišem ovo, shvatam da ti ostala pisma možda treba slati na drugu adresu, a ja neću znati koju. Možda si pomislila da je ono jedino pismo — i trebalo je da bude, ali nekako imam potrebu da ti pišem još. Ovo nije jedan od boljih dana i znam da ću jednom skroz da ostanem bez snage, tako da se u meni javlja želja da ti pišem.
Uskoro će ti osamnaest i da ti kažem, uopšte nije nešto posebno. Možeš da glasaš, da se priključiš vojsci i da ideš u NEKE striptiz klubove, a to tebi ne treba. Dobro, možda vojska (isključivo ženska) ali sumnjam. I koliko me ovaj jadnjikavi mozak trenutno služi, imaš još godinu i po škole. Ja sam doživio samo toga ‘pola’, ali da ti kažem, znam da su mama i tata bili popustljiviji prema meni. Znam da sam možda malo grub prema njima sa mrtvačkim šalama - mama odskače na svaku i vrišti na mene dok se mi smijemo (jedna se desila juče. Znaš kad sam rekao da će ona zabava kod Pheebs biti ZA UMRIJETI toliko da ću možda stvarno umrijeti i onda se ispravio i rekao to bez 'možda’ pa nas je otjerala u sobu? Kako god, možda više nije smiješno, ali ja se i dalje kikoćem zbog maminog izraza) ali želim da kažem da se ne ljutiš na njih ako ti ne dopuštaju. Možda se boje da će ti se nešto desiti.