Njegova princeza~Marko Pjaca

5

Dva mjeseca kasnije...

"Ljubavi, dvanaest je sati."

"Još peeet minutaaa!"

"Dobro. Ali ćeš zakasniti."

"A gdje ću zakasniti, molim lijepo?"

"Zar se nisi dogovorila sa Mateom da idete van."

"A daaa... Još pet minuta."

"Kak god hoćeš. Ja neću biti kriva ako se ona naljuti."

"A mamaa... Pričamo o Matei. Naravno da će se naljutiti. Ali ajde, idem se spremiti."

Nakon Prvenstva smo se odlučile vratiti u Zagreb na neko vrijeme. Ponajviše zbog roditelja.

Nekako sam smogla snage i ustala se iz kreveta. Na brzinu sam se spremila i izjurila iz stana.
Putem sam svezala kosu i javila Matei da stižem ubrzo.

--

"Napokon si se sjetila doći."

"A oprosti, ali mi je spavanje puno bitnije od trač partije s tobom."

"Bezobrazna si."

"Matea.... Volim i ja tebe."

"Znam ja koga ti još voliiiiiš..."

"Ne volim ga i ne spominji ga molim te."

"Ana oprosti. Nisam te mislila naljutit."

"Nisam ljuta. Samo ne volim kad ga ljudi spominju."

"Ana.. Prošla su dva mjeseca."

"Znam.. U tome je i problem. Stvarno ne znam kaj sam napravila da bi odjednom prestao pričati sa mnom. Poslala sam mu koju poruku, ali ništa. Kao da više i ne postojim za njega."

"Ma znaš kaj, on je idiot. Idiot koji te nije znao cijeniti i koji je bio dovoljno glup da te izgubi."

"Ali... To je i bit svega. Nikad me nije ni imao..."

Nastavile smo pričati i nakon nekog vremena smo se pozdravile i otišle svaka svojim putem.
Hodajući do auta sam se sudarila s nekim i završila na podu.

Kada sam ustala tu je stajao on...

Marko...

... Rog.

"Oprosti stvarno te nisam vidio."

"Marko u redu je." , nasmijala sam se i ustala s poda uz njegovu pomoć.

"Ana? Kaj ti radiš ovdje?!"

"Pa malo sam došla hahahaha."

"I nisi me zvala. Sram te bilo."

"Htjela sam te zvati, ali sam mislila da to nije dobra ideja."

"Ma nema veze. Zaželio sam te se."

"I ja tebe."

Zagrlio me i ponudio da me otprati do mog stana.
Putem smo uglavnom pričali o našim karijerama, što mi nije nimalo smetalo.

"Nego.. Ana?"

"Reci."

"Ne znam je li u redu da te ja pitam, ali svejedno hoću. Imaš li ti dečka?"

"Hahahahah neee. Zadnjeg dečka sam imala prije dvije godine. Kaj ti je?"

"Ne pitam za sebe hahahaha. Pitam za Marka..."

"Aha. Zanimljivo."

"Znaš.. Stvarno mu fališ."

"Zašto mi onda nije odgovorio ni na jednu poruku?"

"Opet nije na meni da ti govorim, ali..."

"Ali kaj?"

"Pomirio se s curom. I mislio je da nije bilo u redu da nastavi pričati s tobom, ali su opet prekinuli nedavno."

"Pa mogao mi je onda fino reći, a i kakve to veze sad ima?"

"Pa ima. On hoće da bude s tobom."

"Onda se nije trebao ponašati kao da ne postojim."

"Ali stvarno nije htio.."

"Marko. Ja tebe volim. Puno. I vjerujem ti više nego ikome. Ali stvarno ne želim o njemu pričati. Moram ići. Vidimo se."

"Bok.. Ana."

Potrčala sam u stan i zalupila vrata za sobom. Legla sam na krevet i krenula plakati.

Tako sam nastavila jedno dobrih 20 minuta, dok nisam shvatila da plačem zbog gluposti. Obrisala sam suze i upalila svoju najdražu seriju, Gossip Girl.

U sred epizode me omela poruka. Uzela sam mobitel da pogledam od koga je.

Na ekranu je pisalo "Marko"