Nakon što dvadestogodišnjoj Mirabel Anderson umru roditelji u prometnoj nesreći, ona ostaje sama. Ubrzo Mirabel biva pozvana na čitanje oporuke te saznaje da su joj roditelji ostavili kuću u Las Vegasu. Očajna i shvrana odlučuje ostaviti sva sjećanj...
Stavila sam maminu zlatnu ogrlicu i pogledala se u ogledalo. Suze su molile boga da izađu. Savršeno stavljen bordo ruž davao je taj neki tužan osjećaj. Dobro stegnuta i uredna pundža je samo dodavala na ozbiljnosti, a ostatak je bio crn. Crna duga haljina s dugim rukavima. Crne visoke cipele i zlatan remen. Izgledala sam tužno. Tako tužno...
Pogledala sam šest ruža na stolu. Bile su tako predivne. No i njihovom je životu došao kraj. Uzela sam ih te se uputila prema autu. Sjela sam u nadi da ću čuti mamino upozorenje da ne vozim prebrzo ili tatin zahtjev da sam doma do jedanaest. Htjela sam čuti njihov glas.
Pribrala sam se te krenula u crkvu. Bila je to jedna velika ustanova. Oko ulaza su bile posađene bijele ruže. Sa desne strane nalazio se lijepo podrezani dugačak red grmlja. Previše je novca bilo uloženo u ovu ustanovu, a Bog od nas traži da budemo skromni.
Ušla sam u crkvu, prekrižila se te pokušala ignorirati znatiželjne poglede starijih osoba. Sjela sam u drugu klupu da bi što bolje nadzirala misu. Bilo me je strah. Tražili su od mene da kažem nešto za svoje roditelje. Ne, nije me bilo strah nervoze, već da ću se rasplakati.
"Bela dušo, možeš li doći?" Čula sam tiho šaputanje našeg biskupa. Pogledala sam ga u oči te klimnula glavom. Ustala sam se s klupe te pošla za starijim čovjekom.
"Mila, dali želiš nešto reći?" Klimnula sam glavom i obrisala nadolazeću suzu. Izvadila sam papir iz džepa na kojem je navodno moj govor. Pročitala sam prvu rečenicu i odmah zgužvala papir i bacila ga u smeće.
Prošlo je nekih pet minuta prije nego što sam čula dozivanje svog imena. Došla sam pored biskupa koji mi je dao mikrofon. Duboko sam udahnula te krenula s pričom.
"Dobar dan svima... Ja stvarno neznam što bi rekla, ali ću reći ovo; moji su roditelji bili dobri ljudi. Uvijek su bili nasmijani i spremni pomoći drugima. Ovih dvadeset godina što sam provela s njima nikada neću zaboraviti. Oni nisu zaslužili ovo, svi znamo što su sve napravili za ovaj grad. Bila sam doista bliska s njima i ne samo da su mi bili roditelji već su mi oni bili i prijatelji. Ja...." Pustila sam suzu i spustila pogled. Brzo sam se sabrala i nastavila s govorom.
"Ja stvarno neznam kako ću ovo sama preći, ali znam da oni žele da budem snažna, zato ću i probati." Dala sam mikrofon biskupu i vratila se na svoje mjesto.
Misa je brzo prošla, no svaki put kada bi pomislila da je ovo misa za njih pustila bi par suza.
Ubrzo je došlo vrijeme pogreba. Ljudi su dolazili i odlazili. Nitko nije plakao osim mene. Zar su ih toliko mrzili? Stala sam kraj groba i gledala. Zajecala sam. Kiša je padala, a jedino ja nisam nosila kišobran. Još se sjećam kako mi je mama govorila da ne smijem razbijati staklo. A sada sam ja razbijena poput stakla.
Bacila sam ruže u grob i sve na što sam mislila je to koliko su moji roditelji voljeli ruže. Tata bi kupio ružu mami povodom svake godišnjice.
"Oprostite? Jeste li vi Mirabel Anderson?" Pogledala sam u starijeg čovjeka. Imao je crno odijelo. Izgledao je tako poslovno.
"Da..." Klimnuo je glavom i pozvao me sa strane. Tako mi je poznat.
"Ja sam advokat vaših roditelja. Znam da vam je u ovome trenutku jako teško, ali vaši roditelji su napisali oporuku. Htio bi vam ju pročitati. No nemogu sada, nađimo se u četvrtak." Dao mi je svoju vizitku i rekao da će mi sve javiti. Što bi mi oni ostavili?
К сожалению, это изображение не соответствует нашим правилам. Чтобы продолжить публикацию, пожалуйста, удалите изображение или загрузите другое.
