OSTANI

Part 3: Oporuka

Sat je otkucao četiri sata. Stajala je kraj vrata advokatske stanice. Ujutro se ipak odlučila da će izgledati poslovno, što i je. Bila je predivna, no samo joj je jedna stvar falila, njen osmijeh. Nije se nasmijala još od kada je bila u bolnici. 

Uranila je, sastanak je bio tek u pet. Odlučila je, pošto je imala vremena, da se prošeta gradom. Sjetila se kako je nekoć dolazila ovdje s svojim ocem. Često se šetala ovom ulicom, jedina je razlika bila ta što ju sada otac neće čekati u autu. Ta ju je misao, povrijedila, osjećala se napušteno. No opet nije mogla plakati, nije htjela. 

Vrijeme je prolazilo, a Mirabel se nakon duge, tužne šetnje vratila k advokatskoj stanici. Sada je ovdje bilo puno više ljudi, neki su ulazili, a neki su izlazil. Za nju je bilo mirno i tiho, sve dok nije čula dozivanje svoga imena. Podigla je pogled prema advokatu svojih roditelja, John. 

"Stigli ste, hajde uđite nećemo valjda na hodniku raspravljati?" John se lagano našalio, ne njegov je osmijeh nestao nakon što je vidjeo Mirabelino zakamenjeno lice. Zakašljao se i vratio ozbiljnost u svoj stav. Pokazao joj je rukom prema vratima. Prvo na što ju je ova situacija podsjetila je bila ona kada je kroz vrata gledala svoje roditelje kako umiru. 

Sjela je na udobnu kožnu stolicu, ispravila se i pogledala u Johna. Bio je posve ozbiljan. Držao je fascikl na kojemu je pisalo "ANDERSON."

Mirabel POV

"Dakle, Vaši su me roditelji kontaktirali prije šesnaest godina, javili su mi se s razolgom. Rekli su mi da ti ovu oporuku moram pročitati kada oni umru. Bila si jako mala i oni su odlučili da ostave nešto njima jako bitno baš tebi." Imala sam upitan pogled jer nisam bila sigurna ako su oni imali išta osim ove kuće u New Yorku.

Pružio mi je fascikl. bio je potpuno crn sa bijelim natpisom "ANDERSON." Kada sam ga otvorila vidjela sam oporuku koja je bila ispisana na dva papira, a uz ta dva papira nalazila se i bijela kuverta s natpisom "otvori," pošto je moja znatiželja bila velika prvo sam otvorila kuvertu. 

Bile su to dvije slike i poruka. Na slikama je bila ogromna kuća, bila je tamno smeđa sa crnim detaljima, vidio se veliki vrt koji je bio obrastao bršljanom koji se isto tako penjao po kući. Bilo je jezivo. Pogledala sam pismo, te ga otvorila. Pisalo je; "Žao nam je što je ovako moralo biti..."

"Ostavili su mi kuću?!" John je klimnuo glavom, očito je znao za sve ovo. Obrisala sam nadolazeću suzu. 

"Mirabel, na tebi je što ćeš napraviti s tom kućom. Možeš ju prodati, možeš otići tamo živjeti ili jednostavno možeš ostati ovdje i ostaviti tu vilu da trune." Stao je na sekundu i izgledalo je kao da je još nešto krenuo reći. "Mirabel, ja ti, kao advokat, preporučam da odeš tamo, New York je pre bolno mjesto za tebe da ostaneš, zaboga ostala si bez svih." Klimnula sam glavom. 

"Ne razumijem, imaju ovoliku vilu a mi smo se cijeli život mućili s kamatama, porezima, računima i novcem. Od kuda im pak ova vila?" Progutao je slinu. To je znak da nešto krije, znam to pa ipak sam išla na fakultet da bi bila psihijatrica. 

"Mislim da bi to bilo to, dakle, možete ii gospođice Anderson." Ustao se sa stolice i otvorio mi vrata. Bila sam začuđena, nisam dobila odgovor na svoje pitanje. No nekim dijelom sebe me to nije zanimalo i samo sam htjela otići doma i o svemu razmisliti. Složila sam se s tom drugom stranom sebe i izašla kroz ta vrata.

Da ljudi, nastavak je izašao ranije ali samo zato jer nisam više mogle čekati, molim vas vote i kom. <3