"Bela ne možeš ovako nastaviti. Kuća ti je u neredu! Nisi ništa jela već četiri dana, ovdje sve smrdi po smeću!" Bila sam svjesna svega toga, ali kako su dani prolazili ja sam sve više i više padala u depresiju. Par puta sam razmišljala o tome da odem k psihijatru, no nisam.
"Pa šta?" Naglo se zakašljala i ljutito me pogledala. Koliko sam god bila svjesna da nemogu ovako nastaviti ja jesam, nastavljala sam.
"Pa šta!? Ti nisi normalna! Misliš da bi tvojim roditeljima bilo drago da se ovako ponašaš?! Nebi...!" Pogodilo me ovo, nije marila za ono što je sada rekla, samo je ispljunula sranje.
Nije mene uvrijedilo to da mi je rekla da sam neuredna, već da ih je spomenula u tako nepristojnoj situaciji.
"Ella, molim te, izađi van..." Ubrzo je shvatila što je napravila te je spretno stavila desnu ruku preko usta. Uvijek je to radila...
"Bela ja..."
"Molim te, izađi." Klimnula je glavom i sporim koracima izašla iz kuće. Bila sam potresena. Prvo što mi je palo u ruku sam bacila na vrata, no ubrzo sam shvatila da je to bila teniska loptica. Odbila se od vrata te je udarila pravo u moju torbu koja se rasula po podu.
Sagnula sam se na pod i krenula pospremiti stvari u torbu. U sljedećem sam se trenu našla na koljenima i glavom u rukama. Tiho sam jecala, no morala sam se sabrati. Maknula sam ruke te mi je pogled pao na slike iz oporuke.
Možda bi bilo najbolje da se maknem od ovog grada, prepun je sjećanja koja me tjeraju na plač.
Uzela sam sliku u ruke te pomno proučavala. Možda je tako najbolje. Trebam se srediti, otići ju tamo da i zaboraviti prošlost.
Ustala sam sa slikom. Bila je to prelijepa kuća. Pored nje je bila još jedna malo veća. Pa barem ću imati susjede, ako odem.
CZYTASZ
OSTANI
Tajemnica / ThrillerNakon što dvadestogodišnjoj Mirabel Anderson umru roditelji u prometnoj nesreći, ona ostaje sama. Ubrzo Mirabel biva pozvana na čitanje oporuke te saznaje da su joj roditelji ostavili kuću u Las Vegasu. Očajna i shvrana odlučuje ostaviti sva sjećanj...
