Zlatna krv

4.

Lucija

Nisam smjela dopustit' da mi se Marin ureže u mozak. Tko god da je, ne može mi ništa, koliko god bio jak ili brz. Možda se nisam nikad borila, ali znam što mogu, pogotovo ako puknem. Pošto sam tek izašla iz psihijatrije, neka me se čuva. Nemam u njega povjerenja nimalo. Ne proričem budućnost, ali imam dobre instinkte. Tko god ti dolazi na prozor po noći, nije netko kome se može vjerovati.

No podsjećao me na nekoga, to jest na nekoga o kome su mi u djetinjstvu govorili, to jest, mama mi je govorila i od tada nije taj tajnoviti spomenut. Tata ju je napadao kad mi je o toj osobi pričala, tako da sam bila više skoncentrirana na njihove svađe, nego na ono o čemu mi je govorila. Sjećam se da je govorila da su hladni i da im škodi sunce. Marin možda ima porifiriju, ali reakcije nisu tako brze. Često je hladan, ali to ne bi trebalo ništa značiti.

Previše sam važnih stvari propustila jer mislim na tog tipa. Zašto mene maltretira, a ne Mariju? Zbog njega sam zapustila seminar. Prezentiramo ga za dva dana, a ja ga nisam ni taknula, ne mogu riješiti normalno domaći iz statistike ili računovodstva, nekad me Marina pita jesam li se zaljubila. Da se zaljubim u toga tipa? Fuj! Nisam sigurna ni je li normalan čovjek.

Jedan dan nije bilo Marije u školi i dan je već bio katastrofa. Dok sam sama, gadili su mi se pogledi upućeni meni. Čula sam što misle o meni, osjećala sam što osjećaju prema meni, zbog čega mi se skoro povraćalo. Ni što ih zezam, nije pomoglo.

Manipulirala sam Larinim vidom. Učinilo joj se na zidu vidi pauka pa je skočila sa stolice i pala na stražnjicu, ali opet me nije to razveselilo. Ovo je podsjećalo na osnovnu školu, kad su me obožavali tračati i izbjegavali me na svakom koraku. Opet sam se osjećala poput smeća.

Kao šećer na kraju, dočekale su me na izlazu kad je škola završila. Zakolutala sam očima i krenula kroz prozor.

„Što je? Sad su ti se stisnule gaće kad nema Marije?“ počela je Lara.

Odlučila sam ju ne obadati, samo sam polako izašla i pazila da me koji profesor ne primijeti, no netko me povukao natrag i bacio me svom snagom na pod, tako da mi je izbio zrak iz pluća.

„Tebi se obraćamo!“ zaderala se Paulina. Njen glas je zaorio cijelom školom. Bila bi dobra operna pjevačica. „Je li nas čuješ?“

„Čujem!“ rečem i nogama ju udarim u masni trbuh, tako da je pala na leđa. Hitro sam ustala i pobjegla, jer mi se energija počela remetiti zbog ljutnje. Pokušale su me uhvatit', ali sam se svakoj izmakla. Prilično su spore.

Počela sam se znojiti, srce mi je tuklo u prsnu kost poput luđaka i počela sam osjećati malu bol u mišićima i zglobovima. Trčala sam samo Vojnovićevom ulicom, ne znajući što ću. Od trčanja samo mi se pogoršavalo, pa sam stala, bacila torbu na pod, izvadila iz nje zlatnu ogrlicu i zgrabila ju. Tada mi se stanje smirilo, a ja sam pokušavala uzeti zrak u pregibnom položaju. Imala sam osjećaj da ću povratit', ali to se nije dogodilo.

Uspravila sam se, stavila torbu na leđa i gledala kvart Čokolino, tako zvan zbog boja zgrada. Nisam se morala čuditi što se opet pojavio Marin pokraj mene i naslonio se na ogradu. Pada mi na pamet da nabavim pištolj ili nož, još bolje, da nazovem policiju.

„Nešto se loše dogodilo?“

Zakolutam očima. „Što me uopće ispituješ kad me špijuniraš 24 sata na dan?“

„Samo sam u okolini, ne držim te za rep.“

„Ne zanima me.“

„Ozbiljno, možeš povirit'…“

„Rekla sam, ne zanima me.“ Povisila sam glas. „Špijunir'o me netko ili ne, sve se ponovo okrene na isto.“

„Razumijem te.“