Izgubljena (PAUZIRANO)

Prvi deo

Još jedno jutro. Osećam miris kafe. To nije nešto uobičajeno u mojoj kući s' obzirom na to da su mi roditelji veoma retko kući, a miris kafe mogu osetiti samo kada je ja napravim. Pošto idem u školu prepodne, ni ne stignem da napravim kafu. Otvaram oči i vidim da se nalazim u jednom veoma velikom i raskošnom krevetu. Već vidim da je ovo kuća bogataša. Razmišljam šta ću u tuđem krevetu. Po običaju pomislila sam na ono najgore. Gledam na telefon koliko je sati i odmah shvatam da sam već odavno zakasnila u školu. Vidim gomilu propuštenih poziva od Sare. Izgleda da me zove. Javljam se.

- Pa halo, zašto mi koji k**** ne odgovaraš na poruke, a ni pozive?
- Spavala sam... Ne znam ni gde sam. Čekaj, ti si ljuta? Lako je tebi. Pretostavljam da si se probudila u svojoj kući.
- Nisi u svojoj kući? Gde si uopšte? Vidi na telefonu, imaš valjda GPS.
- Pa nemam interneta genije! Kasnim u školu dva sata. Nekim čudom sam zaboravila da navijam alarm, pa se nisam ni probudila, već vidim da sam u kući nekog bogataša i ne znam šta da mislim: da li sam kidnapovana ili sam uspela da spavam sa nekim u 14. godini jer sam bila pijana??
- Smiri se Maria, mislim da postoji rešenje. Reci mi šta vidiš oko sebe. Gde misliš da je ta kuća?

- Pa, na plaži je. Vidim da je nedaleko od plaže i da je... Pa velika. Upravo sam ugledala stepenice kroz špijunku. Ova soba ima špijunku. OMG! Neko dolazi. Moram da idem. Bye!

Neko je hodao stepenicama, a nisam znala šta da radim i jednostavno sam iz panike odlučila da se sakrijem u ormar, ali bio je zaključan. Kad sam videla da tu nema rešenja, uradila sam jednu veoma glupu stvar - sakrila se pod pokrivač. Da, naravno da je to vidljivo. I sama sam znala da nisam mršava, ali priznajem nisam ni debela. Normalna sam, a samo mršave osobe bi prošle neprimećene. Neko se približava. Otkriva me. Trenutno sam spremna za sve najgore scenarije koji postoje u toj situaciji. Ipak, nije bio loš scenario u pitanju. Vidim lepog dečka koji verovatno ima oko 15 - 16 godina.

- Znam da se plašiš, ali ne treba. Ovo je...

- ... Moja soba. Znam. Zajebala sam se noćas. Ne želim da znam, bolje je da krenem. (uzimam jaknu i krećem prema vratima, ali me on zaustavlja)

- Ovo nije moja kuća, već moje starije sestre. Ubila bi me kad bi znala da sam doveo nepoznatu devojku u kuću da prespava. I za to, ne brini se. Spavao sam u gostinskoj sobi, a tebi sam dao njenu. Trenutno je na medenom mesecu i nije baš ugrabila priliku da bude u njemu sa Rikom, tako da nisi upropastila bračni krevet ili tako nešto. Nemoj se brinuti. Kada ti bude vreme za školu, možeš otići sa mnom.

- Škola mi je počela odavno. Ja sam prepodnevna smena. Misliš li da ću tek tako ući u auto sa tobom?

- Pa juče jesi. Da se nisam našao na putu tvojim namerama ko zna šta bi sad bilo.

- Kako sam dospela ovde tačno?

- Mislio sam da moraš da ideš. Sad ću ti pripremiti auto.

- Već kasnim. I nije da volim da pričam, ali moram da znam šta sam uradila. Već sam zakasnila, ništa strašno.

- Ja sam Caleb. Živim blizu škole Hollywood Arts, koju i pogađam. To nije tako daleko. Verujem da si tu na drugom kraju grada. Juče si izgledala veoma izgubljeno.

- Pređi na stvar.

- U redu. Juče mi je bio težak dan i odlučio sam da dođem malo na plažu da se okupam i razbistrim glavu. Ipak, šteta da se ne iskoristi tako lepo vreme. Nakon toga sam video jednu devojku kako šeta plažom. Tri momka su bila oko nje i svi su flertovali. Nisam mogao da gledam, pa sam te sklonio i pošto mi nisi govorila gde živiš i nisi bila baš pri zdravoj svesti, odlučio sam da te dovedem ovde. Znao sam gde je rezervni ključ, pa sam te doneo i smestio te ovde. A sad da te pitam, kako se zoveš uopšte?

- Maria. I, to bi bilo sve. Nemamo šta više da pričamo. Ne treba mi limuzina, samo mi reci kako da dođem do centra i biću zadovoljna, jer odatle mogu sama.

- Ako tako želiš, i biće.

Odveo me je do centra, a nakon toga osećala sam se malo glupo, pa sam morala da se zahvalim i izvinim.

- Gledaj, žao mi je. Ovo i nisam baš ja. Znam da ti delujem kao neka klinka koja se pijanči u osnovnoj, ali i nije baš tako jednostavno. Izvini što sam ti oduzela vreme za šetnju. Hvala za sve.

- Pa ništa onda. Zbogom.

Polako sam krenula od njega kad sam čula da mi viče.

- I čujemo se ludice!

Nekako mi se i svideo. Nije bio kao ostali momci. Bio je moj tip dečka. Kad god bih ga pogledala topila bih se u njegovim kestenjastim očima. Sada znam da ga nikad više neću videti. Ide u srednju, a nismo ni razmenili brojeve.

Uskoro sam stigla kući, a kad sam došla i nije me dočekalo baš prijatno iznenađenje. To su bili moji roditelji. Vratili su se.

[A / N] : Ako vam se sviđa komentarišite i dodajte vote. Hvala vam zbog toga što je u prošlom delu bilo toliko komentara, drago mi je da vam se sviđa. Ukoliko želite da saznate šta će se desiti dalje sa Mariom i Calebom, moraćete da sačekate do jutra😊