Izgubljena (PAUZIRANO)

Drugi deo

„María Lucía Carter!", uzviknula je moja mama dok sam ja na prstima pokušala da prođem iza njih i da se vratim u sobu kao da se ništa nije desilo. „Odmah da si sela.", rekao je odsečno tata, „Nećeš se izvući, dolazi ovamo!" Pognute glave sam krenula do kauča i onda sela. Ko zna šta me očekuje... Doživotna kazna.

Pre nego što pređemo na taj deo, vratimo se malo unazad na onaj deo "gde su mi roditelji bili sve ovo vreme". Pre tri dana (jedan dan pred kraj raspusta) bila je njihova dvadeseta godišnjica braka. Poklonila sam im običan poklon i sve to lepo proslavila sa njima. Oni su hteli da se opuste od svega, pa su otišli na odmor. To vam je praktično kao 4. medeni mesec, jer svakih pet godina kao jubilej idu na neko putovanje. Sada su hteli da idu u Englesku. Mislili su da ostanu nedelju dana. Naravno, oni meni veruju i sve to. Nisam lagala Caleba kada sam rekla da nisam uvek ovakva. I nisam. Oni to najbolje znaju, međutim imam 14 godina (još malo 15), pa su mislili da ne smem da živim sama. Platili su Olgu, kućnu spremačicu, da bude tu dok njih nema i da me pazi. Olga me je stalno čuvala kad sam bila mala. Ona ima dosta iskustva sa nama, a i sa ovim poslom. Od skoro smo prestali da je unajmljujemo za svaki dan, jer je tata proračunao da ćemo verovatno bankrotirati (to je ono što radi svakog meseca, računa nešto sa finansijama i gleda kako stoje stvari sa parama, da ne radi to mi. Bismo verovatno ostali bez ijednog dinara, i ne tata mi nije nastavnik ili direktor firme, već hirurg ako se već pitate). Eto tako sam ja ostala sama u toku prvih dana škole. Samo sam se pitala kako su saznali za ovo.

„Verovatno se pitaš šta ćemo mi ovde. Možda misliš da smo se vratili jer nam je dosadilo. Verovatno se spremaš da nas lažeš u lice da si noćas spavala u svojoj kući i da se nisi napila kao letva prošle noći, da li sam u pravu?", pitao je moj tata onim njegovim glasom koji mi govori 'Maria bolje mi odgovori sa DA, da ti ne bih zabranio izlaske i druženje sa drugaricama zauvek'. To je taj prepoznatljiv ton kada sam u nevolji.

„Pa... Da.", nekako sam ispljunula tu reč oklevajući.
„Bili smo u Engleskoj na turističkom obilasku, kada Johnu zazvonio telefon. Bio je zaboravio da isključi zvuk, pa je hteo da prekine, ali je video da ga zove Olga.", objasnila mi je mama, a u istom trenutku ja pogledam nekako žalosno u Olgu.
„ Znam da ona nikad ne zove osim ako nije hitno, pa sam se sklonio iza da ne bih ometao obilazak i vodiča i javio se. Olga nam je objasnila kako nisi došla kući noćas i kako te je zvala jedno dvadeset puta. Izvinjavala se bezbroj puta, ali mi i sami znamo da to nije njena krivica, zar ne?", objašnjavao mi je tata. Ja sam samo potvrdila. Onda je mama rekla Olgi da objasni sama da se oni ne bi zamarali tim problemima i da mogu da čujem iz njenih usta koliko se ona samo brinula. Da preskočim nebitan deo...

Olga je objasnila kako su je zvali Sarini roditelji. Sara nije znala kako da mi pomogne i zabrinula se za mene, pa je po mom opisu odlučila da pozove porodičnog šofera i da sa njim proba da nađe kuću. Šofer je naravno javio roditeljima, jer ne sme nigde sa maloletnicom bez dopuštenja. Roditelji joj nisu dali, ali čim su čuli da mene nema hteli su da pozovu moje roditelje, međutim na fiksni telefon se javila Olga koja je sve razumela. Znala je šta se desilo, pa je pozvala moje roditelje da ih obavesti. Doleteli su prvim letom za Ameriku, a dok sam ja dolazila kući i trčala oni su već bili tamo i čekali me da bi mi održali jednu od onih lekcija.

Naravno šta će biti kazna? Ono što je tata i rekao: zabranjeni izlasci. Sara je ipak ispričala priču roditeljima koji su Olgi detaljno preneli. Moja mama, Alba, je oduvek bila stroža prema meni. Ona je Špankinja, ali me je rodila u Americi, gde je i živela za to vreme. Tata (John) mi je odavde pa smo zato sada u Americi, a ne Španiji. Mama mi je jednostavno takva, iam tu špansku krv koja je dosta opasnija od tatine. Tata jeste nekad zaštitnički nastrojen, ali nikad strog kao mama.

Svi planovi su mi trenutno srušeni. Ne znam kako da se osvetim Alexu jer je postavio video (trebalo bi da je on, objasniću jednom i zašto). Ne znam kako da sve postignem kada sam kažnjena. Sara i ja nikad nećemo uspeti da mu vratimo istom merom.

Zvoni mi telefon...

- Halo?
- Halo Maria, ovde Caleb.
- Caleb? Kako si nabavio moj broj?
- Imam svoje izvore. Žao mi je što sam jutros zaboravio da tražim, verovatno ti je ovo iznenađujuće.
- Pa malo... Otkud ti?
- Mislio sam da te pitam, znaš, da li bi htela da dođeš sa mnom i mojim prijateljima sutra na trening plivanja. Mislim da će ti plivanje pomoći da se oporaviš od ovakvog iskustva.
- Volela bih, ali ipak ne znam koliko ću zanimati tvoje prijatelje. Ja sam i dalje osnovna, a svi oni su srednja, zar ne?
- Pa nisu svi, ima u stvari jedan dečko tvog uzrasta. Zove se Alex. Alex Montgomery. Možda ga znaš?
- Javiću ti se ili ti poslati poruku ujutru, moram da idem. Bye!

Ne mogu da verujem, Alex ide na plivanje. Alex i Caleb na istom mestu zajedno sa mnom... To će možda biti problem.

[A / N] : Hvala svima koji su mi komentarisali i glasali za moju priču. Ovo mi mnogo znači. Stvarno nikad pre nisam pisala priče javno, uglavnom sam pisala privatno, ali sada sam se i u tome oprobala i volela bih da čujem vaše mišljenje i o ovom delu koji je još duži nego prethodna dva (1000 reči🎉). Ako želite da saznate da li će Maria otići na trening moraćete da sačekate do sledećeg dela😏